Završen je i 49. FEST, sinoć su proglašeni pobednici, a ja sam pogledao ukupno 14 filmova. Prošle nedelje pisao sam o prvih šest sa svog spiska, a sada da se osvrnem na još osam ostvarenja od kojih sam mnogo očekivao.
Od tri filma sam dobio očekivano, a još jedan me je prilično iznenadio.
“Otac” (The Father), i Hopkins, Entoni Hopkins u naslovnoj ulozi. Toliko je dobar da ne mogu da vam opišem, neverovatno je sa kojom lakoćom igra veoma kompleksan lik. Prvi utisak kada sam izašao iz bioskopske sale bio je “dao je sve od sebe i zaokružio svoju karijeru”. Hopkins je majstor glume i treba uvesti neki predmet na fakultetima umetnosti koji će se jednostavno zvati Entoni Hopkins – maestro glume. Preterujem? Možda, pogledajte film, pa mi javite ukoliko sam isuviše subjektivan. Olivia Kolman parira Hopkinsu onoliko koliko je imala prostora, montaža filma je odlična, kraj filma može da zbuni gledaoca, ali je jasan, kada se malo bolje promisli.
“Zvuk metala” je priča o bubnjaru koji gubi sluh, i to u trenutku kada njegova karijera ide ka vrhu. Glumac Riz Ahmed je sjajno odigrao ulogu bubnjara koji se bori sa novom realnošću. Odlazi na rehabilitaciju i tamo spoznaje jednu novu dimenziju života. Priča je puno emotivnog naboja, glumci su odlični, scenaristi su napravili zanimljiv kraj filma – “isključiti se ili ne?”.
Norveški film “Nada” je emotivna drama u kojoj glavna junakinja saznaje da boluje od neizlečivog tumora na mozgu. Andrea Bran Hoving i Stelan Skarsgord, u filmu su inače poznati umetnički stvaraoci, nisu me ostavili ravnodušnim, odigrali su veoma uverljivo kompleksnost njihovog bračnog odnosa. Film je emotivno veoma jak, Hovingova je postavila zadatak koleginicama načinom na koji je prikazala unutrašnju borbu, ali i odnos prema ljudima nakon saznanja da je smrt u njenom slučaju neizbežna.
Iznenadio me je još jedan norveški film. “Iznevereni” je zasnovan na istinitoj priči o porodici Braude, običnoj norveškoj porodici čija je sudbina zapečaćena činjenicom da su Jevreji. Za razliku od nekih filmova sa ratnom tematikom i stradanjima u logorima, “Iznevereni” po mom mišljenju odskaču. Reditelj i scenaristi su išli na emociju, glumci su je imali, a agresivnost i zverstva nacista nisu stavljena u prvi plan. Možda zbog toga ovo ostvarenje ima težinu, a sigurno je tako i zbog izvrsne glumačke ekipe.
Filmove koje sam vam na neki način predstavio ću sigurno dugo pamtiti, što ne znači za naredna četiri.
Od filma “Amonit” sam očekivao puno, a nisam dobio skoro ništa. Naime, kada vidim da u nekom filmu igra Kejt Vinslet, unapred se nadam dobrom ostvarenju, ali u ovom slučaju nije bilo tako. Priča je lagana, Kejt je samouka paleontološkinja Meri Aning i iskopava kamenje – amonite – na obali južne Engleske. Radnja filma je smeštena u 1840. godinu, a učmalost i rutinu glavne junakinje menja suret sa Šarlot, koju igra odlična Sirša Ronan. Novo poznanstvo prelazi u nešto više, a situacija je trebalo da se zakomplikuje kada se Šarlot vraća svom suprugu nakon nekog vremena provedenog sa Meri. Možda je ovo jedan od onih filmova za koje treba neko posebno raspoloženje ili stanje, ali meni se nije dopao i verujem da ću ga brzo zaboraviti.
Još jedan film koji ću najverovatnije brzo zaboraviti je tursko ostvarenje “Potencijalni kandidat”. Govori o korumpiranim političarima, i na šta je sve potencijalni kandidat za visoku političku funkciju spreman da učini ne bi li došao na vlast. Priča je mogla da ima obrt negde pri kraju filma, ali scenaristi to nisu uradili. Možda su poentirali na neki drugi način koji se meni lično nije dopao.
„Pripreme za zajednički život na neodređeno vreme“ je nagrađivani mađarski film. Trejler za film je odličan, ali u celoj priči meni je nešto falilo. Ipak, radnja filma je zanimljiva i treba ga pogledati. Nataša Stork igra neurohirurga Martu koja se zbog ljubavi i ugovorenog sastanka na Mostu slobode u Budimpešti vraća iz SAD-a, gde je imala odličnu karijeru. Kada pronađe čoveka u koga se zaljubila, on joj saopštava da se nikada pre nisu sreli i da je pogrešila.
Dobro je videti Branku Katić rame uz rame sa Havijerom Bardemom u filmu „Putevi kojima nisam pošao“. Osim naše popularne glumice i Bardema, u ovoj drami posebno se istakla Ela Fening, koja tumači ćerku glavnog lika. Sjajni Bardem igra pisca Lea koji u mislima proživljava alternativne verzije svog života, dok njegova ćerka Moli očajnički pokušava da ga vrati u stvarni svet. Ipak, i ovo je jedan od onih filmova koji najverovatnije neću dugo pamtiti, što ne znači da ga ne treba pogledati.
Filmovi, kao i ostale vrste umetnosti, su subjektivni događaja u oku gledaoca, te nešto što se nije dopalo meni, ne znači da se neće dopasti vama. U svakom slučaju ovo je bio još jedan kvalitetan FEST, s obzirom na uslove u kojima se održao. Do narednog 50. jubilarnog, gledajte filmove, jer lepše je sa kulturom.
Foto/Cover: „Otac“/Promo