ponedeljak, 14 jun

49. FEST: Filmovi naše realnosti (I deo)

49. FEST: Filmovi naše realnosti (I deo)

Veoma je teško da se u moru dobrih filmova bilo ko odluči za pet, deset, petnaest, pa i dvadesetak koje će pogledati na FEST-u. Imao sam istu „muku“ i ove godine kada je trebalo da napravim spisak filmova koje bih pogledao.

Ipak, za ovaj prvi presek filmova koje sam za sada odgledao na 49. FEST-u izdvajam šest ostvarenja iz različitih evropskih i svetskih produkcija.

Hrvatski film „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ reditelja Milana Trenca vraća nas u 16. vek i prikazuje   priču o pesniku i plemiću Petru Hektoroviću. Glavnu ulogu igra Rade Šerbedžija, a film je usnimljen tako da podseća na pozorišnu predstavu. Ono što je meni kao gledaocu veoma važno je da film drži pažnju, a to je ovo ostvarenje u mom slučaju uspelo. Najkraće, Hektorović sa još dvojicom ribara i jednim dečakom-pomoćnikom, odlazi na ribarenje. Tokom boravka na moru, okruženim prelepim ostrvima, plemić i pesnik se priseća mladosti, tragične ljubavi, ali i na sukobe plemiće i pučana. Zanimljivo je da su dijalozi u filmu  starogroskom dijalektu  iz koga su izbačeni talijanizmi, ali postoji titl na srpskom  jeziku te to i ne smeta toliko. „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ je na Pulskom festivalu dobio tri Zlatne arene: za glavnu mušku ulogu – Rade Šerbedžija, sporednu mušku ulogu – Leon Lučev i za muziku Igor Paro.

Foto: „Ribanje i ribarsko prigovaranje“/Promo

Jedan od filmova koji nominovan za najbolji strani film za ovogodišnjeg Oskara je i „Čovek koji je prodao svoju kožu“ rediteljke Kuter Ben Hanije. Jahia Mahaini glumi Sema, sirijskog izbeglicu koji pristaje da se njegova leđa potpuno istetoviraju i da se tatu prikazuje u evropskim galerijama. Priča je inspirisana primerom iz stvarnog života Tima Štajnera, koji se složio da mu belgijski umetnik Vim Delvoija tetovira leđa, a zatim ih proda nemačkom kolekcionaru umetničkih dela. Rediteljka ovog veoma zanimljivog filma rekla je da je htela da pokaže  publici kako je izbeglici teško da se kreće po svetu i to poredi sa kretanjem robe. Film ima dobru poruku, postoji jasna podela ljudi u zavisnosti od toga gde su rođeni. Poruka je jaka, radnja filma drži sve vreme pažnju a i kraj je skroz neočekivan. Ukoliko možete obavezno ga pogledajte.

Kombank dvorana/Foto: M.P.

Treći film koji sam imali priliku da vidim je prvo rediteljsko ostvarenje glumca Viga Mortensena „Posrtanje“. Odlična priča, sa vrhunskim glumcima. Naizgled je sve komično, ali je veoma dramatično i teško. Vigo igra pilota Džona koji je u gej braku, i suočava se sa svojim  dementnim ocem Vilisom koga maestralno tumači Lans Henriksen. Dijalozi su odlično napisani, dinamika filma je sjajna, jednostavno ste u nedoumici šta biste vi uradili da se vaš otac ponaša drsko, da sve ljude oko sebe vređa onako najprostije i da ne ume da kaže nikome „volim te“. Ovim filmom sam baš bio zatečen i prijatno iznenađen, s obzirom da je Vigo ranije važio za poznatog zavodnika na filmu, ali, pokazao je svo glumačko umeće.

„Posrtanje“/Screenshot

Film „Lovac“ koji se nalazi u Glavnom  takmičarskom programu FEST-a ima dobru poruku, i po mom mišljenju ništa više. Ipak sam ga pogledao do kraja. U nekim momentima je spor, dijalozi nisu uvreljivi, pa i gluma pojedinih likova. Tema kao takva je veoma značajna jer govori o seksualnom eksploatisanju i manipulisanju mladima, ali film kao takav meni nije nešto „legao“.

„Lovac“/Promo

„Minari“ je u ovom krugu filmova bio jedan od onih od koga sam mnogo očekivao. Iz razloga što je imao šest nominacija za Oskara, dobila ga je Ju – Jung Jun za sporednu žensku ulogu (osvojila je i nagradu BAFTA), a dobitnik je i Zlatnog globusa za najbolji strani film. „Minari“ ima sve elemente drame, likovi imaju svoje unutrašnje borbe, verbalne sukobe, iščekivanja, tu je naravno i obrt, ali ne onaj koji se možda na prvu loptu očekuje. Glumci su na visini zadatka, kao i deca koja glume u filmu, dinamika je dobra. Ipak, nešto mi je sve vreme falilo i pomalo smetalo, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem šta. Možda kada i ako ga budem pogledao još jednom.

„Minari“/Screenshot

I na kraju za ovaj osvrt, nikako recenziju ili kritiku, izdvajam film „Tereza 37“ reditelja Danila Šerbedžije (da, sina poznatog oca Radeta Šerbedžije). Ovo ostvarenje je na filmskom festivalu u Puli osvojilo čak šest Zlatnih arena. Za najbolji film, najbolju režiju, najbolju sporednu žensku ulogu – Ivana Roščić, za najbolji scenario – Lana Barić (ujedno i glavna glumica u filmu), kao i nagrade za masku i montažu. Tereza ima 37 godina, živi u Splitu, i imala je nekoliko spontanih pobačaja. To je navelo na misao da možda nije genetski kompatibilna sa svojim suprugom, te da zato ne može doći do začeća. Njen suprug odlazi nekoliko dana van grada, a Tereza preispituje sebe i njeno ponašanje da bi došla do cilja, začeća, vodi je u dogđaje koji joj menjaju život. Lana Barić je odlično iznela ovu kompleksnu ulogu, pojedini događaji u filmu su nepredvidivi, i to je ono što je najviše privuklo moju pažnju – dokle može glavna junakinja da ide da bi dobila ono što želi.

„Tereza 37″/Screenshot

Da podsetim, 49. FEST traje do 16. maja, pa ukoliko još uvek niste pogledali neki film, imate priliku do kraja ove nedelje. Vidimo se na FEST-u!

Nastaviće se…

Foto/Cover: „Čovek koji je prodao svoju kožu“/Screenshot

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *