Nesklad u međusobnim odnosima članica NATO-a izražen je i kroz gotovo otvoreni sukob između Turske i Grčke koji tinja zbog nesporazuma oko nalazišta plina i prirodnog gasa u Istočnom Mediteranu.
Turskoj bi u tom potencijalnom sukobu moglo da pomogne kako defanzivno oružje koje je nabavila od Rusije, tako i prećutno savezništvo ove dve zemlje. Ovim savezništvom Ankara želi da osnaži svoju poziciju regionalne sile, ali i poziciju unutar samog NATO-a, te i ovaj primer jasno pokazuje da Rusija predstavlja sve ozbiljnijeg aktera na međunarodnom odnosu. I pored činjenice da savezništvo Ankare i Moskve predstavlja iznuđenu opciju za Tursku, koja je preduzeta kao posledica pogoršanja odnosa sa SAD-om i činjenice da Moskva i Ankara u mnogim pitanjima vezanim za Bliski Istok (Libija, Sirija, Jemen) nisu saglasne, ovakvo stanje stvari još jedan je pokazatelj uspešnog ruskog sklapanja partnerstava širom sveta koje može Evropskoj uniji a i NATO-u zadati dodatne i neplanirane probleme.
Ipak, uloga Balkana na geopolitičkoj mapi Evrope i sveta nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma između Srbije i predstavnika privremenih institucija u Prištini, nešto je složenija nego što je to bio slučaj do 4. septembra. Iako bismo izuzeli težnje predsednika SAD Donalda Trampa da sporazum iskoristi u cilju svoje predizborne kampanje, Amerika je direktnim učešćem u stvaranju ovog sporazuma u geopolitičkom smislu pokazala posle više od 15 godina značajniji interes za Balkan i stavila ga ponovo na listu svojih prioriteta.
Kada je reč o Balkanu, nesporno je da interesi sve tri globalne sile postoje u ovom trenutku za naš region, ali je njih potrebno sagledati u kontekstu međunarodnih odnosa i prioritetnijih regiona kojima se globalni akteri bave u ovom momentu. Upravo zbog tih prioritetnijih oblasti, nakon što se 2001. godine SAD suočila sa terorističkim aktom kao posledicom radikalnog islamskog ekstremizma, Balkan je pao u drugi plan što se tiče angažovanog i direktnog američkog prisustva, dok su na listu prioriteta redom dolazili Avganistan, Irak, Libija, Sirija i generalno šire područje Bliskog Istoka. Upravo ova činjenica predstavljala je temelj za drugačiji pristup Rusije i Kine. One su iskoristile vakum koji se stvorio na Balkanu odsustvom SAD, i na taj način su uspele da podignu nivo svog prisustva u regionu i povećaju svoju popularnost među lokalnim stanovništvom, pogotovo kada govorimo o Rusiji i pravoslavnom stanovništvu u Srbiji i Crnoj Gori.
Posebno upečatljiv primer koji dokazuje rastući kinesko-ruski uticaj u Evropi i pre svega na Balkanu, predstavlja upravo Srbija. Naime, iako Srbija ima status zemlje partnera u okviru saradnje sa NATO Alijansom, ona je pre nekoliko meseci postala prva evropska država koja je kupila šest najnovijih kineskih dronova. Pored toga pitanje kineske kompanije „Huawei“ i uvođenje 5G mreže u brojne evropske i svetske države, predstavlja dodatni problem za Trampovu protekcionističku politiku, ali i odnose Amerike sa svojim dosadašnjim saveznicima i partnerima.
Kada je već spomenuta Crna Gora, na ovom mestu valja napomenuti dva ključna faktora koja objašnjavaju preplitanje američko-ruskih odnosa u ovoj državi – članstvo Crne Gore u NATO-u i smena vlasti koja se dogodila na nedavno održanim parlamentarnim izborima.
Crna Gora, postala je članica NATO-a 2017. godine, što joj je u teoriji pružilo mogućnost za stvaranje bezbednosne baze koja može doprineti bržem napretku ka članstvu u Evropskoj uniji, efikasnijem sprovođenju reformi kao i većem prilivu stranih investicija, pre svega direktnih i portfolio stranih investicija. Sa druge strane, članstvo u NATO-u, nikako nije značilo da se uticaj Rusije u Crnoj Gori smanjio, šta više ako izuzmemo Srbiju, od svih država u regionu ruski uticaj se u Crnoj Gori najjače oseća. Ovaj uticaj izražava se kroz brojne političke opcije koje imaju partnerske odnose sa političkim partijama iz Rusije, pored toga NVO sektor u Crnoj Gori predstavlja jedan od retkih NVO sektora u Evropi i svetu generalno, u okviru kojeg je ruski uticaj direktno i značajno prisutan, a takođe orijentisanost nekih skoro pa paramilitarnih struktura prema Rusiji, dodatno komplikuje situaciju. Pored toga, direktne veze i bliski odnosi koji postoje između Srpske i Ruske pravoslavne crkve predstavlja dodatni aspekt koji valja sagledati u cilju razumevanja ruskog prisustva u Crnoj Gori, ali i na Balkanu generalno. Potvrda snage koju Rusija ima u Crnoj Gori, predstavlja promena vlasti koja se u Crnoj Gori dogodila prvi put posle više od 30 godina. Neke do skoro opozicione partije, bile su direktno podržane od strane Rusije u predizbornoj kampanji, što je nedvosmisleno u određenoj meri uticalo na rezultate izbora.
Na osnovu svega navedenog, jasno je da Balkan ponovo dolazi bliže vrhu američke agende, pa samim tim i vrhu agende NATO-a. Dolazak Džozefa Bajdena na vlast nakon završetka sage oko američkih izbora, mogao bi da označi početak demokratizacije Zapadne Evrope, pa samim tim i veće prisustvo SAD na ovim prostorima. Kako će ovakva dešavanja u celom kontekstu uticati na Srbiju, ostaje da se vidi, ali je izvesno da će veće prisustvo Amerike, označiti i veću mogućnost za promenu vlasti i razvoj čvršćih odnosa Srbije sa demokratskim, a ne autoritativnim režimima širom Evrope i sveta.
Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih – “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.
Foto/Cover: MSI/Pixabay.com
Lazar Petrović je apsolvent Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, bivši student pravnog fakulteta Univerziteta Mykolas Romeris u Litvaniji, predsednik i koosnivač Studentske asocijacije „MAAT“. Stipendista je Evropske unije, Republike Srbije i Fondacije „Studenica“.