nedelja, 29 novembar

„Deda Milorad“, novinar: Nije važno da mladi samo idu u bioskop, već i da biraju šta će da gledaju

„Deda Milorad“, novinar:  Nije važno da mladi samo idu u bioskop, već i da biraju šta će da gledaju

Gledanje filmova i televizijskih serija nikako ne može da šteti, naprotiv, postoji mogućnost da vam ovaj vid zabave razvije maštu, ali i da dobijete odgovore na neka pitanja,  sve zavisi na koji način i iz kog ugla „gledate“.

Ali, šta treba da gledamo? Naravno ne sve, u odabiru nekada valja pročitati neku filmsku ili recenziju televizijske serije, a neko ko ume to da napiše, široj javnosti je poznat kao Deda Milorad. Ovaj „deka“ se zapravo zove Milorad Milovanović, po profesiji je novinar, i ne može da zamislili dan, a da ne pogleda nešto iz sveta sedme umetnosti. U intervjuu otkrio nam je kako je zapravo dobio nadimak po kome je poznat i po kome se naziva njegova Facebook stranica, i da li je to ima neko skriveno značenje:

– Moram da vas razočaram, ali  nema nekog skrivenog značenja. Deda Milorad je bio naziv mog prvog mejla pre skoro 20 godina. To je bilo vreme kad si bio mnogo kul ako imaš neki neobičan naziv mejla. Danas su dosadni nazivi – ime tačka prezime i nastavak mejl servisa. Pošto se zovem Milorad (šokantno otkriće) i jedina asocijacija na moje ime je vlasnik poljoprivrednog gazdinstva ili tezge na kvantaškoj pijaci, ili neki deda iz naselja, a ime sam dobio po dedi, onda je bilo logično kako ću nazvati mejl. Mnogo godina kasnije sa tim istim mejlom sam počeo da radim na B92 i kad je Ivan Jelić, čovek koji je zadužen za tehnikalije sa sajtom, dobio poruku od mene da treba da mi se otvori poslovni nalog, napisao mi je: „Deda, nema problema“. Posle nekoliko meseci na poslu Suzana Trninić me je pitala: „Je l’ si ti deda Milorad koji me prati na Instagramu?“, a potom i ljudi iz posla i ljudi sa kojima sam sarađivao su počeli da me zovu „deda“ i ostalo je tako do danas. Tehnički drugi ljudi su me prekrstili, ja sam im samo dao povod.

deda-fb-4768780
Foto: Fb page Deda Milorad

Kada i kako ste došli na ideju da počnete da pišete o filmovima i serijama? 

Otkako je moja noga zakoračila u medije. Postoje dve velike ljubavi u mom životu, a to su muzika i film. Iako sam završio sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, život me je stalno naginjao ka pisanju i industriji zabave i ispostavilo se da to treba da radim. Prve tekstove o serijama i filmovima sam pisao još pre nego što sam počeo da radim kao novinar, a kasnije i kao urednik. Mada moram da priznam da sam taj blog od pre 10 godina izbrisao jer je stvarno bio loš. Tri osobe su bitne za ovo što danas radim – one su videle potencijal za pisanje na datu temu i samo su me pogurale da se dalje razvijam. Moja bivša urednica Dragana Pandurević koja me je svakodnevno ribala i vraćala tekstove dok nisam postao danas to što jesam i hvala joj što sam bolji danas nego pre tri godine. Boris Trivan koji mi je krv pio kao urednik, ali je video šta je moje najveće oružje kao novinara i Ivana Stojanov, koleginica i filmski guru, jer ona kad te pohvali, posle mnogo godina rada u ozbiljnim medijima, onda znaj da radiš nešto dobro.

Koliko filmova ili serija pogledate u toku jedne sedmice?   

Verujte, ne znam. Ne brojim. Radim dva posla i prijatelji su me se odrekli jer se ne viđam sa njima. Otprilike – nedeljno oko pet do šest filmova i otprilike isto toliko serija, naravno kad je sezona ispunjena materijalom. Nekad bude i manje, a nekad i više.

Kako sve to postižete?

Slabo spavam, završim sa jednim poslom, onda dođem kući radim Deda Milorada do ranih jutarnjih sati i tako već godinu dana.

47146746_1055416944666928_8356551369125003264_o-1609461
Foto: „The House That Jack Built“/Cover/Fb page

Kako odlučite da pišete baš za određeni film ili seriju, šta je presudno?

Presudno je to da li me je inspirisalo da pišem i da li je vredno trošenja reči. Ima filmova / serija koje su mi ok, mogao bih da pišem, ali ne pišem jer bi me samo mučili i oduzeli vreme. Sa druge strane uglavnom proberem ono što mislim da bi ljudima bilo zanimljivo, šta treba da pogledaju ili od čega bi trebalo da pobegnu ili nešto što je provokativno, kao na primer poslednji film Lars von Trira „The House That Jack Built“. Mada, moram da priznam da sjajni ljudi koji prate šta radim mi ponekad pošalju nešto što im se sviđa da napišem o tome. U suštini komunikacija – oni predlažu meni, ja njima i tako u krug. Ali, najviše volim kad me film ili serija toliko obuzmu da ne mogu da prestanem da razmišljam o njima. Kad se to dogodi, kao sa filmom „Roma“, onda znam da o tome moram da pišem.

Da li se sećate prvog filma koji ste pogledali?

Koliko me sećanje služi „Čudesna šuma“, mada to je animirani film, ali je film. Sećam se kariranih braon patofni, oca koji se nervira oko video rekordera jer sam ponovo gužvao traku u kaseti i neviđene sreće što ga gledam, a mislim da sam ga pogledao barem 400 puta do dana današnjeg. Toliko ga volim da ga znam napamet.

Gde najčešće gledate filmove?

Volim bioskop, ali sa ekspanzijom striming servisa jako sam zahvalan što nekad ne moram da tolerišem ljude u bioskopu koji znaju da mi opasno idu na živce svojim neotesanim ponašanjem i skreću mi pažnju sa razloga zbog kojeg sam došao. Srećom bioskop mi je sad blizu i stalno idem na poslednje projekcije kad nas je u sali petoro u vrh glave i svi smo došli na miru da gledamo film, a ne da slušamo kako je nekoga frizer zeznuo, pa ga previše ošišao, ili još gore – simultani komentatori – Jao, šta je ovo? Ko je ovaj? A, šta se desilo?

cinema-2502213_1920-9377742
Foto: Pixabay.com / Derks24

Godinama se priča kako je opala posećenost bioskopima. Zbog čega je to tako, ako jeste?

Pa, ne bih rekao. Koliko sam primetio na projekcijama pojedinih domaćih filmova i blokbastera nisi mogao da priđeš šalteru za kartu. Činjenica je da je za neke odlazak u bioskop ozbiljan finansijski ceh, što je šteta jer to nije luksuzno dobro, već normalno dobro koje svako sebi može da priušti kad god to poželi. Ali, to je sad već neka druga tema.

Da li neki filmovi jednostavno moraju da se pogledaju na velikom platnu? 

Apsolutno. Neki filmovi su audio-vizuelno konstruisani za bioskop. Funkcionišu oni u dnevnoj sobi, ali ne kao na velikom platnu.

Zašto je dobro da pre svega mladi ljudi gledaju filmove, posećuju bioskope?

Nije važno samo da idu u bioskop, već i da biraju šta će da gledaju. To je ono što treba decu učiti od malena da formiraju svoja interesovanja, ma kakva god ona bila. Živimo u društvu u kojem neko stalno vedri i oblači naše mišljenje. Treba saslušati druge, a onda izabrati ono što vi želite. Kao što je knjiga brod koji nas prevozi do nekog drugog sveta, tako i film. Što više svetova vidite, bolje ćete znati koji ćete sledeći put da izaberete.

Ima ljudi koji kažu da je gledanje filmova i serija gubljenje vremena. Šta vi mislite o takvom stavu?

I ja mislim da je gubljenje vremena vođenje abrova, što bi rekla moja baba, pa ljudi ne prestaju da mlate motkom u ustima. Svako nek izabere kako će da potroši svoje vreme. A, kako ja trošim moje ili kako neko drugi troši svoje to je samo naša stvar i ne treba bilo koga da se tiče.

glen-close-9377742
Foto: „The Wife“ / A Sony Pictures Classics Release

Sezona je Zlatnog Globusa, Oskara. Jesu li ove manifestacije još uvek važne za film uopšte ili su samo spektakli, više modni događaji?

Zabavno-edukativni program – recimo tako. Koliko god da se pojedinici gnušali od Zlatnog Globusa i Oskara ovi događaji mogu da budu dobra stvar. Evo na primer. Glen Klouz je dobila nagradu za Najbolju glumicu u kategoriji Drama za film „The Wife“. Je l’ ga neko pogledao? Nije. Evo sad imam želju da ga vidim. Dakle, ima nekog smisla, može da posluži kao vodič.  Koliko su važne? Pa i nisu nešto. Više je prestiž za glumce, scenariste, reditelje koji osvoje nagradu jer će sa zlatnom statuom da dođu ponude, projekti… Više je to holivudska unutrašnja borba i marketing mašinerija koja služi njima nego što je događaj za narod, ali se emituje na televiziji. Mediji su ti koji su napravili od tog događaja Met Galu, a onda su prisutni shvatili da moraju da se picnu jer ih svi slikaju. Iskreno užasava me kad vidim na portalima da je samo propraćeno ko je šta obukao, a da nema reči šta je ta osoba postigla, uradila ili šta god. Doduše, svi smo postali neviđeno površni, pa nije ni čudo.

Ko treba da dobije Oskara ove godine u glavnim kategorijama (film, režija, glumac, glumica) po vašem mišljenju?

Ima nekoliko filmova koje nisam pogledao jer nemaju distributera kod nas, a koji pretenduju na Oskara. Na osnovu onoga što sam pogledao najveće šanse imaju „Green Book“ i „The Favourite“ za najbolji film. Nisam pametan, potpuno su dva različita filma i kad bih morao da odlučim ne znam kome bi dao glavnu nagradu. Malo sam više na strani „The Favourite“ jer je Jorgos Lantimos dao poptuno drugi značaj značenju tragi-komedija.  Što se tiče reditelja Alfonso Kuaron za „Romu“ bez ikakve dileme. Božanstvena kompozicija kadra, monohromni stil vizuelnog pripovedanja. Ako neko drugi dobije to će biti ogroman greh prema Alfonsu.  Što se tiče glumca negde sam između Kristijana Bejla za „Vice“ i Bredlija Kupera za „A Star is Born“. Mada, svi ističu Ramija Maleka za „Bohemian Rhapsody“, ali pre bih rekao da je odlična imitacija, nego što je uloga za Oskara. I na kraju glumica bez nekog razmišljanja – Olivija Kolman za ulogu kraljice Ane. To mora da se vidi, reči su suvišne.

oscar-2103653-9377742
Foto: Pixabay.com / kalhh

Gde je u celoj priči evropski film?

Tamo gde je i oduvek bio. Ima potpuno drugačiji dušu od Holivuda i zato nikad ne može da bude planetarno popularan, a i ne treba. Obratite pažnju, nekad je lakše se emotivno poistovetiti sa evropskim filmom nego sa zapadnjačkom fantazijom. I evropski film je više umetnički, nego što je komercijalno naoštren.

Šta mislite o blokbasterima? Koji vam je omiljen?

Marvel je postao ekvivalent za blokbaster. Lista najgledanijih filmova koji su ujedno i najviše zaradili su gotovo svi Marvelovi. Gledam na njih kao na neki prolazan trend. Sad su tu, sutra ih neće biti. Pre nekoliko godina mozak su nam probili vampiri i vukodlaci. Neka se sad i oni istroše, pa da vidimo ko je sledeći. Ali, nisu loši, mnogo su bolji od zombija i zubatih. Svideo mi se Deadpool 2.

Top 5 filmova svih vremena po Deda Miloradu su:

Ovo su moji omiljeni filmovi – e sad da li su svih vremena to ne znam i ne znači da će se i drugi složiti sa mnom.

The Hours , 12 Angry Men, WALL – E, What Ever Happend to Baby Jane, The Exorcist

Top 5 serija svih vremena po Deda Miloradu su:

Six Feet Under, Lost, Sopranos, Mad Men, Black Mirror

samara-7443132
Foto: Youtube/Screenshot/Samara

Kada biste mogli da budete neki lik iz sveta filma, bili biste?  

Voleo bih da sam demon Samara iz filma „The Ring“. Ceo život želim da uplašim ljude, ali mi ne ide.

Hoće li nam Deda Milorad na kraju reći ko je on privatno i šta radi kada ne gleda filmove, serije (i ne piše o njima)?

Verovatno sam vam komšija iz kraja ili namrgođeni putnik u gradskom prevozu u 7 ujutru. Čovek koji mnogo priča, ponekad i popije malo više, ali takvi su novinari. Kad ne radim ništa, što je postao luksuz u poslednjih godinu dana, opet gledam neki film (hahahah). Trudim se da slobodno vreme posvetim drugima jer mi je socijalizacija slabija strana i trenutno radim na tome – da se više družim.

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *