Gojko Božović, IK „Arhipelag”: „Cela javna scena pretvorena je u vašar, pa ni Sajam knjiga tome ne uspeva da odoli“

Oktobar mesec je posebno značajan za sve ljubitelje književnost u Srbiji, jer se tada održava Međunarodni  sajam knjiga u Beogradu, ove godine po 64. put.

Sajam traje nedelju dana, i za to vreme on je „najveća knjižara na Balkanu”. Osim što posetioci mogu da kupe po sniženim cenama nova i stara izdanja domaće i svetske književnosti, Sajam je i prilika za susrete pisaca, izdavača, publike… Nas je zanimalo kako je to biti na Sajmu iz ugla izdavača, a u intervjuu za naš portal o tome, ali i rijaliti zvezdama u književnosti, mladim ljudima koji bi tek da objave svoje delo.., pričali smo sa Gojkom Božovićem, piscem i glavnim urednikom izdavačke kuće „Arhipelag”. Naš sagovornik kaže da ima više asocijacija kada čuje rečenicu „Sajam knjiga u Beogradu”.

– To je mesto gde sam prvi put video mnoge od knjiga i mesto gde sam kupio mnogo knjiga. Mesto na kome sam upoznao većinu savremenih srpskih pisaca koje cenim. Mesto mnogih susreta. Mesto na kome sam prisutan, kao čitalac, urednik ili izdavač, ili sve to troje zajedno, od 1989. godine. 

Mnogi govore da je Sajam izgubio „to nešto” što je imao ranije i da je sada na neki način vašar knjiga? Kako Vi to tumačite?

– Sajam je uvek ogledalo društva i širih tokova, a neretko je i bolji od te slike. Sajam se promenio utoliko što je izgubio programsku, promotivnu i izlagačku dimenziju u korist isključivo prodajne. Nije zbog toga više privlačan za strane izdavače i književne agencije. Nije više najveći festival domaće književnosti, jer su figure pisaca potisnule najpre figure prodavaca, a poslednjih godina i prodavci su pali u senku selebriti figura. Na Sajmu knjiga je manje kulture, a više zabave i popularnih javnih ličnosti. Uostalom cela javna scena pretvorena je u vašar, pa ni Sajam knjiga tome ne uspeva da odoli, više se priklanja tekućoj matrici. 

Očigledno je da danas može svako (ko ima finansijskih sredstava) da objavi knjigu, čak i da je dobro proda zbog odlične reklame. Da li svaki rukopis (sme) mora da bude i objavljen? Da li je kvantitet postao bitniji od kvaliteta?

– Svaki rukopis sme da bude objavljen, ali nije neophodno da se to uvek učini. Nikada nisam bio pristalica bilo kakvih zabrana, niti mislim da su zabrane rešenje. Zabrane su uvek problem. Mnogo je bolje da najpre budu rigorozni sami pisci, potom da pisci i njihovi izdavači imaju urednike, jako bi bilo korisno da imamo javnu scenu na kojoj se razgovara o vrednosti, uključujući i književne i kulturne vrednosti. Nemamo takvu scenu, pa nemamo ni vidljivu književnu kritiku. Onda se sve svodi na marketing, vrlo često agresivan, i na ličnu promociju u kojoj nisu važni ni knjige ni čitaoci nego samo promocija autora. Tako se čitaoci udaljavaju od dobre literature, stvara se ogromna nepreglednost i podstiče utisak da su sve knjige iste samo se neke, pod uticajem uspešnijeg marketinga, bolje prodaju. Ne, nipošto, ni sve knjige, ni svi ljudi nisu isti. Prava književnost je upravo ono što se razlikuje. 

Kako tumačite veće interesovanje za knjigu rijaliti zvezde Kije Kockar na prošlogodšnjem Sajmu, od mogućnosti da posetioci/učenici upoznaju Ljubivoja Ršumovića?

– Ako javnu scenu pretvorite u rijaliti, onda će zvezde rijaliti formata nesumnjivo biti dominantne. Ne krivim ja te zvezde, one su to što jesu, nadam se samo da je to njihov izbor, problem su oni koji oblikuju društvenu scenu praveći od nje neoprostivi cirkus, pokretni tabloid i rijaliti bez kraja i početka. Sajam knjiga samo trpi loše posledice tog opasnog nauma koje pogađaju čitavo društvo. Nema sreće za ovo društvo dok se ta pirotehnika ne ukloni sa javne scene i dok mesto na njoj ne zauzmu vrednosti koje mirno možemo da preporučimo svima, uključujući i svoju decu. 

Pred svaki Sajam knjiga štampanje knjiga je povećano. Hiperprodukcija? Žurba da se što više zaradi? Ili nešto treće?

– Različiti su motivi, ima i onih koje ste pomenuli, ali ima i nešto treće. Javni i medijski prostor za knjige i kulturu je strašno smanjen, a tržište knjiga nedovoljno razuđeno. Izdavači otuda pokušavaju da tradicionalno interesovanje za Sajam pretoče i u interesovanje za konkretne knjige. Sajam je postao preopterećen raznim problemima tržišta knjiga, a sve više i tokovima selebritizacije društva. Otuda je neophodno osnažiti dve dimenzije Sajma koje su se u novije vreme prilično izgubile, to su promotivni i izložbeni karakter Sajma. Uveren sam da bi tako i prodaja knjiga bila bolja. 

Direktor ste izdavačke kuće i urednik, šta je potrebno da autor rukopisa ima, da bi njegov rukopis bio objavljen? Koje su to reference?

– Nisu potrebne nikakve reference. Objavljujemo i prve knjige, i knjige autora za koje ni mi nismo znali pre nego što smo dobili i pročitali njihov rukopis. Dobijamo jako mnogo rukopisa, svake godine mnogo više nego prethodne. Urednicima uopšte nije lako da savladaju obilje tekstova prema kojima treba zauzeti neki stav. Dve stvari su neophodne. Najpre da se rukopis uklapa u žanrove koje mi objavljujemo. Drugo je još važnije: da zadovoljava naše standarde, drugim rečima, da ispuni kriterijume književnog kvaliteta. 

Pojedina istraživanja kažu da mladi prilično čitaju, što je dobra vest. Sve više su popularnije e-knjige, audio knjige. Kako se Vi prilagođavate modernizaciji i tehnologiji u smislu novog načina čitanja?

– Sve je više platformi preko kojih je moguće čitati. Tako da se više ne postavlja pitanje dostupnosti sadržaja, sada je samo pitanje kvaliteta sadržaja koji čitamo. Ja sam formiran na štampanoj knjizi i ona je uvek moj prvi izbor, ako je takav izbor moguć, ali potpuno razumem ljude koji će se pre okrenuti e-knjizi. Za mene knjiga nije forma u kojoj se ona pojavljuje, u štampanom ili elektronskom ili u nekom trećem obliku, za mene je knjiga, pre svega, tekst. Arhipelag se otuda bavi i audio knjigom i e-knjigom. Postoje tehnički problemi sa prisustvom e-knjige u Srbiji, jer globalni digitalni marketi ne prodaju e-knjige kod nas. 

Mladi pisci se uglavnom žale na izdavače, nisu zadovoljni distribucijom, cenom knjige, reklamom. Kažu i da (veći) izdavači uopšte ne čitaju njihove rukopise, već da je potrebna “neka veza” da bi njihova knjiga bila objavljena… Kako Vi gledate na sve to?

– Mogu da govorim samo u svoje ime i u ime Ahipelaga, tu nije potrebna nikakva veza, ali je potrebno strpljenje, razumevanje da dobijamo desetine rukopisa svakog meseca, nekada i svake nedelje, ali i prihvatanje da urednički rad podrazumeva i insistiranje na kriterijumima, uz sve rizike da se pogreši. Mislim da mladi pisci imaju jedan drugi veliki problem. Nikada mladim piscima u ovoj zemlji u poslednjih sto godina nije bilo teže da postanu poznati i pročitani nego danas. Nije problem objaviti knjigu, objavljuje se mnogo knjiga, meni izgleda čak i previše, ali o tim knjigama se ne govori, one se nedovoljno čitaju, nema vidljive kritike, nema razgovora o književnosti. A bez toga nema ni novih poetika, ni novih književnih postupaka, ni dovoljno novih i na vreme prepoznatih književnih glasova.

S kojim problemima se najčešće susrećete kao izdavač i šta biste menjali, kada biste mogli?

– Različiti izdavači pominju različite probleme. Meni je najizrazitiji problem nestanak vrhunske književnosti iz javnog prostora. Taj prostor se nekada podrazumevao, danas je neophodno neprestano ga iznova stvarati. Čitaoci nemaju dovoljno informacija o knjigama, a bez pravih informacija nema ni istinske mogućnosti izbora. 

Čini se da su u Srbiji nekako istaknutiji strani od domaćih autora. Da li je to tako i zbog čega je to tako?

– Mi smo jedna od retkih evropskih kultura u kojima su strani pisci čitaniji od domaćih. I to važi u svim kategorijama, od vrhunske do komercijalne književnosti. To je lako zapaziti i po očiglednoj činjenici da je sve više izdavača posvećeno samo stranoj književnosti. Mi imamo odličnu i poetički i tematski razuđenu književnost u svim generacijama koje su sada na sceni. Ali mnogi od pisaca i knjiga nisu dovoljno prepoznati, niti kritički protumačeni. Glavni razlog opadanja tiraža domaćih autora jeste deficit samopouzdanja. Mi kao društvo nedovoljno verujemo u sopstvene snage, uz povremene nalete samodovoljne ekspresivnosti. Nekako se uvrežilo verovanje da ako ne valja naša ekonomija i ako ne valja naša mejnstrim politika onda ne može valjati ni naša književnost. Ništa nije pogrešnije od toga. Književnost je jedan od najboljih ostvarenja ovog društva.

Šta čitate privatno? Koje ćete knjige kupiti na Sajmu?

– Čitam dosta, pa opet hrpa sa knjigama pripremljenim za čitanje stalno ostaje velika. Čitam dosta poeziju, kao i književnu i društvenu teoriju. Naravno, ne zapostavljam ni savremenu prozu. Svake godine pročitam najmanje dve do tri knjige klasične književnosti. A na Sajmu uvek kupujem knjige, nadam se da će me i ove godine neke od njih prijatno iznenaditi.

Foto: Privatna arhiva/Gojko Božović