Utisci sa nedavno završenog 53. Bitefa u Beogradu još uvek se sumiraju, ali ono što je ovaj festival modernih pozorišnih tendencija ove godine prikazao publici, svakako ne može da se izanalizira u tako kratkom vremenskom periodu.
Na osnovu predstava ali i programa u celini koji smo videli, jedno je sigurno jasno, moramo da “počnemo ljubav iz početka” kako je glasio i sam slogan festivala, jer u suprotnom imamo jako malo vremena da sprečimo razaranje društva, zajednice i sveta u kome živimo. Umetnički direktor 53. Bitefa Ivan Medenica, bio je najtraženiji čovek na festivalu, međutim, ipak je uspeo i za naš portal da kaže svoje utiske, ali i da nam otkrije da li već postoje ideje za 54. Bitef 2020. godine. Na naše pitanje “da li je ovaj festival protekao onako kako je zamislio”, Medenica kaže da se često na ovakva pitanja odgovara floskulom „sve je proteklo iznad naših očekivanja“, ali u slučaju njegovih očekivanja to je, zaista, tako.
– Na poslednjoj konferenciji za štampu izletela mi je neoprezna tvrdnja da će ovo biti najbolje izdanje Bitefa koje sam ja, sa saradnicima, osmislio i realizovao: ona je neoprezna jer može da izazove da se znatno podigne prag očekivanja, pa da vam se to onda vrati kao bumerang. Dakle, jesam mislio i javno rekao da smo, po mom mišljenju, napravili odličan Bitef, ali nisam očekivao da će se ta tvrdnja, u svim aspektima recepcije, i potvrditi, a – potvrdila se. Prvo, skoro sva izvođenja su bila rasprodata još u periodu rezervacije karata, a potrudili smo se, zbog interesovanja publike koje raste iz godine u godinu, da ih ovog puta bude više nego ikad (35 izvođenja za 12 predstava). Takođe, imali smo zebnju, pošto to radimo prvi put, kako ćemo realizovati program u Luci Beograd, gde se dešavala cela druga polovina Bitefa: od ispunjavanja zahteva trupa u pogledu adaptacije alternativnih prostora za izvođenje, do marketinške promocije prostora i njegovih sadržaja, animiranja publike da tamo dolazi. Ispostavilo se da Beograđani nisu „razmaženi“ i da im Luka nije „preko sveta“ (ona je, zapravo, u strogom centru, na dnu ulice Žorža Klemensoa), čega sam se ja pribojavao, te su sve predstave koje smo igrali dole bile odlično posećene, a ljudi su se rado, i pored ne baš sjajnog vremena, zadržavali pre, između i posle njih u kafićima koje smo, uz saradnju s našim sponzorima, tamo organizovali. Pored odlične posete, o reakcijama publike jasno govore i ocene koje su predstave od nje dobile: od dvanaest samo dve imaju ocenu oko 3,5, a čak 10 imaju ocenu preko 4,3. Poslednje, ali ne i najmanje bitno, počinju već da stižu i prvi kritički osvrti na ceo festival i velika većina njih su veoma pozitivni: u NIN-u, Vremenu ili Politici, čija je kritičarka ovo izdanje Bitefa proglasila najboljim u poslednjih nekoliko godina. Sada čekamo i kritičku recepciju iz inostranstva, prve naznake su takođe dobre, jer smo ove godine i u tom pogledu pomerili granice: imali smo preko 40 stranih gostiju, kritičara, umetnika, selektora festivala… Neprijatno mi je da ovo kažem, ispada da se hvalim, ali to su sve konkretni podaci…
Ko je bio potajno Vaš favorit?
– Znate kako se kaže: sva su mi deca draga. Od početka mog mandata ponavlja se neobična situacija da reditelj predstave kojoj međunarodni stručni žiri dodeli Gran Pri „Mira Trailović“ dobije i Politikinu nagradu za režiju. Međutim, ne sećam se situacije da ista predstava dobije još i nagradu publike, što se ove godine desilo sa slovenačkom predstavom Ali: strah jede dušu u režiji Sebastijana Horvata. Obe nagrađene predstave (specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ dobio je francuski performans-instalacija Kuća Majka Fije Menar), bile su i moji favoriti, a izvesno mi je žao što belgijska predstava Pozvani koreografa Sepe Bajensa, kojom je Bitef zatvoren, nije dobila neku nagradu.
Koliko je teško (ili nije) da izaberete predstave koje će publika imati prilliku da vidi? Šta treba da ima jedna predstava da bi bila izvedena na Bitefu?
– Mora da se uklopi u moj alogoritam, da odgovara bar dvema od njegove četiri osovine (smeh). Svake godine koncept festivala ima četiri osovine: vertikalna i horizontalna, one noseće, su tematsko-problemska i umetnička. Pošto je Bitef festival ako ne nužno novog, a ono izvesno radikalnog, drugačijeg, emancipatorskog pozorišnog izraza, svake godine naglasak stavljam – što je posledica i mog profesorskog insistiranja na kontekstualizaciji, edukaciji i rekapitulaciji – na neki fenomen savremenih izvođačkih praksi. Pre dve godine to su bile predstave dugog trajanja, prošle instalacije, ove imerzivno pozorište. Tematsko- problemski fokus je neophodan zbog toga što je Bitef uvek bio u relaciji sa svetom u kom nastaje, kritički ga preispitivao. Bitef nije festival „lepog pozorišta“, onog koje nudi utehu i zaborav… Dijagonale mog programskog algoritma su nezapadno pozorište i promocija, u najširem međunarodnom okviru, novih autorskih imena svetskog pozorišta. Bitef nikad nije bio samo regionalni ili evropski festival, zato je mnogo bitno – između ostalog i korišćenjem sećanja na kulturnu razmenu iz doba Pokreta nesvrstanih zemalja – maksimalno proširiti njegov međunarodni kontekst. Iako je danas, u svetu izuzetno brzih informacija i potrebe za pronalaženjem (i potrošnjom) stalno novih imena, to veoma teško ostvariti, Bitef treba da se trudi, mimo logike umetničkog tržišta, da i dalje traga za novim, mladim glasovima svetskog teatra i da ih promoviše… Svaka predstava mora da, dakle, odgovara bar dvema od ove četiri osovine, ali pored njih mora izvesno da „naleže“ i na kružnicu koja ih sve objedinjuje, čineći od njih točak. Ta sveobjedinjujuća kružnica je visok umetnički domet svake pojedinčane predstave. Moj glavni izazov je da zadovoljavanje ovih konceptualnih linija ne bude izgovor za izbor predstave za koju znam da umetnički nije na adekvatnom nivou… Dakle, konkretan odgovor na vaše pitanje glasi: sastavljanje programa Bitefa po ovim principima je veoma složen, ali istovremeno i jako kreativan posao.
Smatrate li da je i 53. Bitef pomerio granice i na koji način?
– Verujem da jeste. Po mom mišljenju, dva njegova najveća globalna postignuća ili dva najveća prodora jesu dobra ravnoteža između koncepta i umetničko-produkcionog nivoa predstava, s jedne strane, i „osvajanje“ Luke Beograda, s druge strane. Godinama unazad sve koncepcijske linije ovakvog načina osmišljavanja Bitefa bivaju prepoznate i priznate, ali je bilo prigovora da nema dovoljno „velikih predstava“, pogotovu onih tzv. dramskog pozorišta. Ove godine uspeli smo da zadržimo raznovrsnost scenskih formi – u rasponu od savremenog izraza u dramskom pozorištu, preko savremenog plesa do novog cirkusa i performansa-instalacija – da pregledno izvedemo i tematsku liniju (opšti raspad pojma i iskustva zajednice/zajedništva, te pokušaj njegove obnove) i onu umetničku (imerzivno pozorište), ali i da imamo „velike“ dramske predstave, naravno, bitefovskog izraza, koje potpisuju neki od najvećih evropskih i regionalnih reditelja kao što su Tomas Ostermajer, Milo Rau, Bobo Jelčić, Sebastijan Horvat. S druge strane, bitefovsku tradiciju otkrivanja novih, alternativnih scenskih prostora podigli smo na još viši nivo, jer smo napravili čitav „Bitef-grad“ u Luci Beograda, sa čak četiri hangara i jednom cirkuskom šatrom, u kojima se odigralo pet predstava glavnog program i puno pratećih programa, te šatri s kafićima i restoranima. U tom gradu umetnici i gledaoci mogli su da dele umetnička iskustva, druže se te tako praktikuju zajedništvo i mimo samih predstava koje pokreću ovakve teme, ili ih fizički otelovljuju svojim izvođačkim jezikom.
Luka Beograd je očigledno bila dobar izbor za drugi deo festivala, sudeći prema posećenosti, uprkos i pomalo lošem vremenu. Kako ste došli na ideju da deo programa bude održan tamo umesto u nekoj pozorišnoj sali? Kakve su reakcije ljudi sa kojima ste komunicirali o “Bitef gradu”?
– Mislim da su reakcije mogle da se jasno vide jer su gledaoci, i pored lošeg vremena koje pominjete, u velikom broju dolazili na predstave u Luku Beograd, oni bez ulaznica čekali do poslednjeg trenutka da uđu, a mnogi ostajali, zajedno s umetnicima, do kasno uveče u razgovorima u kafićima Bitef grada… Početni impuls su bili zahtevi samih trupa: bar dve do tri predstave koje smo izveli u hangarima Luke su i inače morale da se igraju u alternativnom prostoru. Pošto smo u startu ostvarili sjajan odnos s administracijom Luke i odmah postigli dogovor da te dve-tri predstave igramo tamo, ubrzo smo povćali ambicije i došli na ideju da ceo drugi deo 53. Bitefa bude u Luci. Konceptualni razlog je bio taj da završnica festivala, s tri predstave koje pružaju, na tematskom i/ili izvođačkom planu, neku alternativu savremenom raspadu zajedništva, koje nude nadu, odigraju na slobodnoj teritoriji: u prostoru koji smo okupirali umetnošću i posvetili praktikovanju zajedništva.
Prateći program na ovogodišnjem Bitefu bio je veoma bogat. Stigao je i Cirkobalkana. Sve je to trebalo i finansijski pokriti. Kako ste se izborili sa ovogodišnjim budžetom i da li Vam je on predstavljao problem u realizaciji celokupnog progama?
– Moja pomenuta, neoprezna izjava da će ovo biti najbolji Bitef koji sam, sa saradnicima, ja osmislio, sadržala je i drugi deo: da će biti i najskuplji. U tom delu izjave, zapavo, nije bilo ničeg nesmotrenog i nepouzdanog: za razliku od pitanja da li je ovo bio najbolji Bitef u poslednjih deset godina, sasvim izvesno je da je on bio najskuplji… Nama je ove godine potrebno mnogo više truda i rada da zatvorimo finansijsku konstrukciju, ali ćemo uspeti. Sredstva koja dobijamo od našeg osnivača, Grada Beograda, blago, ali pouzdano rastu iz godine u godinu, očekujemo da će i Ministarstvo kulture poći tim putem, ali je od velikog značaja to što su sponzori pronašli svoj interes u podržavanju Bitefa koji, sasvim izvesno, nije baš nerizičan „klijent“. S nama se nikada ne zna iz kog ćoška će iskočiti politička, društvena ili kulturna provokacija i subverzija.
Za predstavu “Istorija nasilja” jedan mladić (25 godina) došao je čak iz Vranja da bi je pogledao. Kupio je kartu mesec dana ranije. Kako privući više mladih na Bitef, uopšte kulturi, pored svega što im se nudi u medijima (rijaliti programi, talk show emisije bez koncepta…)?
– … Dirnuli ste me ovom informacijom, voleo bih da upoznam tog mladog čoveka… Bitef prati fama da je elitistička manifestacija, a to može da odbija potencijalne gledaoce, ne samo one mlade, jer se pribojavaju da ćemo ih suočiti s umetnošću koja se teško razume, hermetičnom, zbog koje će se osećati „glupi u društvu“. Ovo je donekle nužno, jer ide nekako prirodno s radikalnim, drugačijim, samosvojnim umetničkim formama, ali to ne znači, s druge strane, da Bitef ne treba da da sve od sebe da razbije ove predrasude, jer je, ipak, reč o predrasudama. Ljude treba opustiti, pružiti im ruku, ohrabriti da pođu s vama na putovanje u nepoznato jer najgore što može da im se desi je to da im se ovo iskustvo, pored svega, ipak ne svidi: ali, neka ga makar imaju, neka probaju… To približavanje Bitefa gledaocima, borba za novu i što je moguće raznovrsniju publiku, pre svega mladu, sprovodi se PR i marketinškim sredstvima – naš marketing je, zaista, odličan – uključujući tu i ofanzivne kampanje na društvenim mrežama. Ipak, mišljenja smo da se na razbijanju predrasuda, razvoju bogatijeg, rafiranijeg pozorišnog ukusa, te zadobijanju nove publike, ne može raditi samo čisto promotivnim akcijama, već i edukativnim: da treba direktno da se obraćamo mladim ljudima, našim potencijalnim gledaocima, da ih edukujmo (ali bez ikakvog patronizovanja), razgovaramo s njima, razbijamo im podozrenja i predrasude. S tim ciljem smo ove godine započeli novi promotivni program, Bitefov otvoreni čas, u okviru koga posećujemo srednje škole i fakultete i razgovaramo o savremenom pozorištu i njegovom društvenom angažmanu. Uoči ovog Bitefa ostvarili smo dva takva susreta, u Prvoj beogradskoj gimnaziji i na FDU.
Ove godine preminula je Borka Pavićević, žena koja je mnogo dala ovom festivalu, pored Mire Trailović i Jovana Ćirilova. Koliko je njihov doprinos za Vas lično opterećenje dok sastavljate program festivala iliVam to samo daje vetar u leđa, ta energija koju su oni imali?
– Ne, njihov rad je za mene samo podstrek i obaveza. Mislim da nema ni jedne ustanove kulture koja se tako postojano kao Bitef i Bitef teatar poziva na svoje osnivače i druge značajne kreatore kao što je bila Borka, održava uspomenu na njih, trudi da ide putem koji su oni trasirali… Tako je ove godine, kad se obeležava trideset godina od njene smrti, Bitef teatar napravio predstavu inspirisanu životom, borbom i delom Mire Tarilović, a pod nazivom M.I.R.A, po konceptu i u režiji Andraša Urbana. Na 53. Bitefu ceo jedan prateći program, s predstavom Alternativna tumačenja: ’68 i tribinom o njenim brojnim aktivnostima na Bitefu, posvetili smo Borki Pavićević i adekvatno ga nazvali – „Borka na Bitefu“.
Ima li planova već za 54. Bitef ili je još uvek rano za tu temu?
– Naravno da nije rano! (smeh) Uveliko radimo na 54. Bitefu, jedna predstava je već izabrana, poznati su i tematski i umetnički fokus… Za sada mogu samo da vam kažem toliko da će 54. Bitef biti u znaku – zelene boje.
Foto/Cover: Nenad Šugić
Miljan Paunović je urednik portala Media Start Info (koji radi iz ljubavi), zaposlen je na poziciji zamenika šefa deska na portalu Biznis.rs (zavoleo je i ekonomske-biznis teme), inače je diplomirani politikolog i autor dva romana „Soba tajni“ i „Tuneli prošlosti“. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).