Zamislite da ste u punoj snazi, odete na redovan sistematski pregled i saznate da vam je dijagnoza maligni tumor na štitastoj žlezdi?! Šta biste uradili? Da li biste se predali ili nastavili borbu?
Jelena Jović je jedna od onih žena koja se nije predala, već joj je dijagnostikovana ,,bolest’’ bila okidač da krene na jedan novi put, pun izazova, sreće i pozitivnih trenutaka. Za naš portal ova uspešna žena u raznim oblastima – marketing, NLP, vodič na putovanjima, life coach – otkriva nam tajnu uspeha i kako biti zadovoljan svojim životom, kako ne pokleknuti kada saznate da vam život u veoma kratkom roku može biti ugašen.
-Možda zvuči čudno, ali kada su mi saopštili dijagnozu bolesti i da ću ukoliko se ne podvrgnem operaciji, vrlo brzo dovesti sebe u situaciju da mi se život završi (za nekoliko meseci), u tom trenutku mi je ta informacija bila potrebna! Osećala sam se pomalo zaglavljeno u životu, želela sam da mi se nešto desi. Dijagnoza nije presuda, shvatila sam to sa 36 godina, kao i da upravo ta spoznaja da je potrebno često da nas to nešto dobro uzdrma da bismo se pokrenuli. Preuzela sam odgovornost za svoj život, nisam se podvrgla operaciji ni terapiji, jer sam osvestila da mi nije potrebno, samo sam donela odluku da nastavim da živim. Možda je paradoks, ali osećala sam se bolje nego ikada do tada u životu jer je osećaj da imate svoj život u svojim rukama, izuzetno moćan. I to je, sigurna sam sad, napravilo preokret. Moj život je bio u mojim rukama.
Da li vam je NLP (Neurolingvističko programiranje) pomoglo u tome?
-Da, kao i celo moje prethodno životno iskustvo. Moja dijagnoza je bila povezana sa grlom (petom čakrom), znači sa komunikacijom. Moj lek je da umem da izgovorim i da izrazim to što jesam i šta je to moja istina, a tu mi je pomoglo izučavanje i aktivna primena NLP terapijskih tehinka. Sami privlačimo situacije, sami gradimo svoj put, NLP mi je pomogao u izražavanju, artikulisanju svojih misli, emocija i stavova. Naučila sam da je to nešto što sam potiskivala što je i dovelo do bolesti ili dijagnoze, meni skrenulo pažnju gde je slaba tačka kojom treba da se pozabavim da bih krenula dalje u životu. Sada, šest godina kasnije, osećam se odlično, duboko zahvalna za transformišuće iskustvo.
Kroz life coach tehniku prenosite ljudima svoja iskustva. Generalno ljudi imaju predrasude prema ovom zanimanju, objasnite nam suštinu?
-Ljudi imaju predrasude prema life coach metodi jer ima priličan broj samoproklamovanih ’koučova’, zbog toga što ta oblast nije formalno regulisana kod nas. Pojedinci se predstavljaju kao životni savetnici i tu dolazi do otpora velikog broja potencijalnih korisnika koučinga, klijenata . Suština koučinga nije davanje saveta i gotovih rešenja, life coach postavlja pitanja klijentima koji sami treba da pronađu odgovor, on ne savetuje, on usmerava. On pokreće procese u njima, da bi sami pronašli odgovore i rešenja u sebi i shodno tome promenili ili modifikovali svoje ponašanje, stavove, uverenja i poboljšali kvalitet svog života. Kod mene uglavnom dolaze ljudi koji imaju problem sa nekim zdravstvenim izazovima, ne nužno ozbiljnim, a ja znam kako da ih usmerim jer sam prošla kroz sve to, ali nikada im ne dajem savet, samo se potrudim da im pomognem da izađu iz začaranog kruga u kome se sve vreme vrte. Da oni sami potraže odgovore, to je suština o kojoj ste me pitali.
Vaš karijera je posebno zanimljiva, godinama ste ste se bavili marketingom. Je l’ je danas sve marketing ili to baš nije tako?
Marketing se ranije dosta vezivao samo za advertajzing , ali on je mnogo dublji i širi, sveobuhvatan je i danas može reći da je sve marketing. Svako naše iskustvo ima elemente marketinga, mi smo sami svoj proizvod, prezentujemo se svetu. Upisala sam ekonomiju 1996. godine, a u biti svojoj sam umetnička duša. Marketing mi je pomogao da se kreativno izrazim, kroz njega sam uspela da realizujem sebe, čak i duhovno. Na obukama i kursevima koje sam držala govorila sam polaznicima da sve može da se dovede u vezu sa marketingom, a da naša kreativnost određuje kako ćemo to da povežemo i realizujemo. Kada tako krenemo da razmišljamo postajemo uspešni u svetu biznisa, ali i marketinga.
Rekli ste da ste „umetnička duša“. Šta ste želeli da budete kada porastete?
Želela sam da budem slikarka. Moram samo da se vratim na trenutak kada mi je saopšteno da imam dijagnozu tumora. Odmah sam pomislila ’Bože, pa kada ću ja da slikam?!’. Uvek sam imala izgovore, slikaću kada budem imala više vremena ili odem u penziju, onda shvatite da je možda neće doživeti… Počela sam da fotografišem, to je bio moj kompromis sa slikarstvom. Možda će jednog dana moje fotografije biti i na nekim mojim umetničkim slikama.
Na vašim fotografijama možemo videti daleke destinacije koje ste posetili. Kenija, Tanzanija, Zanzibar, Vijetnam, Nepal, Šri Lanka, Njujork… Kakva su iskustva, da li je bilo i onih neprijatnih?
Nisam imala neprijatnih iskustava, uglavnom sam putovala sama, bez prijatelja, i mogla sam da radim šta želim, nikome se nisam prilagođavala niti je neko morao meni, imala sam svoj ritam. Hteli su da me možda udaju, ali lav me u Africi pojeo nije (hahahha). Važna mi je sloboda i uopšte, a naročito na putovanjima jer jedino tako mogu da doživim autentično iskustvo i stopim se sa okruženjem. Sva mesta koja posetim postaju deo mene, ili bolje rečeno na svakom od tih mesta pronađem deo sebe. Na primer u Vijetnamu ličim na Vijetnamku, u Jordanu stavim turban…
Sami ste birali destinacije?
Nisam, uglavnom su destinacije birale mene, kao i novi posao kojim se bavim – turistički vodič na dalekim putovanjima. Na tim putovanjima otkrivamo ono što nismo znali o sebi i to je najveća blagodet, kao i ambijent, priroda i ljudi. Potpuno postanete drugačiji kada odete u divljinu na safari u Masai Maru u Keniju, ili u neku prašumu u Vijetnam , tada vidite drugačiji život. Važno mi je da upoznam lokalno stanovništvo, osećaj je divan, ne poznajete njihov jezik, postoji možda jezička barijera, ali ta razmena energije je nešto neprocenjivo.
Pomisliće neko ’lako je njoj, ona ima para, zato i putuje, nije udata, nema porodicu’. Je l’ je to vaša prednost, što ste sami i nezavisni ili nije tako?
Pazite ovako, pre par godina sam se suočila sa tim da me neće biti, onda sam uzela život u svoje ruke. Sebi sam rekla ’želim da živim, da putujem po svetu i od toga da živim’, to se i desilo. To ne znači da neću putovati ako i kada ostanem u drugom stanju ili sa bebom – volim da razbijam predrasude, takva sam. Radila sam razne projekte, kontakti su me doveli tu gde sam danas, da radim ono što volim – putujem i pravim fotografije i putopise – i da od toga živim, ne očekujem nikakvo veliko materijalno bogatstvo, ali mu ni ne stojim na putu (hehehehhe)… Nijedna želja nam nije data bez mogućnosti da je ostvarimo, pa čak i ako niste slobodni u smislu porodice, samo treba biti hrabar i ,,preskočiti’’ sve prepreke. Ranije sam zadavala sebi dugoročne ciljeve, sada sam malo relaksiranija, imam više ideja nego planova.
Vi ste odličan primer da ne mora čovek da se bavi jednim poslom u životu. Je l’ mladi mnogo lutaju danas tražeći se?
Mladi ne lutaju u potrazi za tim šta će da rade, jer mi učimo dok smo živi. Menjaju nam se interesovanja, to je individualni put, neko želi da bude samo u jednoj profesiji do kraja života, a neko ide iz zanimanja u zanimanje. To je potpuno u redu, radila sam skoro 18 godina u korporacijama, a od 40-e sam odlučila da se bavim se marketingom na drugačiji način, kroz marketing konsalting, kroz putovanja, pisanje i fotografiju. Mladi ljudi ne treba da planiraju život u detalje, jer on ume da (prijatno) iznenadi, tojest često nismo svesni svojih mogućnosti pa se nepotrebno ustručavamo i ograničavamo. Bitna je lična sloboda i da smo u njoj srećni jer jedino tako možemo da živimo život punim plućima, a to je ono što svi, bar duboko u sebi želimo, zar ne?
Miljan Paunović je urednik portala Media Start Info (koji radi iz ljubavi), zaposlen je na poziciji zamenika šefa deska na portalu Biznis.rs (zavoleo je i ekonomske-biznis teme), inače je diplomirani politikolog i autor dva romana „Soba tajni“ i „Tuneli prošlosti“. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).