Kada je reč o čudima prirode u Srbiji, svi u glas viknu – Đavolja varoš! Retko ko se seti Đerdapa, cvetanja Tise, Uvca… Kanjon Vratne ne pominje skoro niko, iako je na ama baš svakom spisku prirodnih čuda.
Zato vas ovaj prirodopis vodi u srce tesnog kanjona koji posesivno čuva tri prava prirodna bisera, čudesa kakvih nema mnogo na svetu.
Oni bi trebalo da budu nešto čime se dičimo i ponosno pokazujemo ostalima. Umesto toga, čak ni naši žitelji nisu čuli, a kamoli ga posetili. No, krenimo redom.
Kanjon Vratne se nalazi u istočnoj Srbiji i pripada Negotinskoj krajini. Obavijen velom tajnovitosti i misterije, ali i skrajnut sa puta od očiju javnosti, oduvek je golicao maštu mnogima. Predstavljao je stecište ljudi fasciniranih njegovom izuzetnom pojavom, lepotom i neobjašnjivom energijom. Vekovima su ga pohodili monasi-isposnici, geografi, biolozi, istraživači, a u novije vreme planinari i lovci.
Pošto ima prilično da se vozi, predlažem da ga uvrstite u jedan izuzetno sadržajan vikend i počastite sebe obilaskom još neke od brojnih privlačnih destinacija u istočnoj Srbiji. Ja sam Vratni pohrlio u zagrljaj sa gornjanskog krasa, ali nećete pogrešiti ukoliko se odlučite i za slapove Belog Izvorca, planine Miroč ili Staricu. Inače, iz Beograda se najbrže stiže dunavskom magistralom preko Donjeg Milanovca i potrebno je oko tri i po sata vožnje.
Primetićete da ceo ovaj kraj odlikuje gastarbeiten stil. Hektolitre prolivenog znoja, vredni radnici su kompenzovali velikim i sablasno praznim kućama, svaka veće od prethodne. Komšijine, naravno.
Sa magistralnog puta, kod obeležene raskrsnice, skrećemo prema selu Vratna i vrlo brzo stižemo do kraja puta, na parking kod istoimenog manastira.
Malo pre manastira nalazi se lovište u kojem su 1962. godine naseljeni mufloni i jeleni lopatari koji su se odlično adaptirali na klimu i konfiguraciju terena. Jedino još nisu uspeli da se prilagode na lovačke metke. Za prave ljubitelje ove divljači postavljene su čeke odakle se mogu posmatrati na ispaši, u igri ili čak odmeravanju snaga gde sve pršti od udaraca rogovima. Ove divne životinje se ovde mogu videti tokom cele godine osim kada ih duboko u šume otera rika snažnijih sisara koji se iz čitave krajine okupljaju da uz muziku, iće i piće proslavljaju Prvi maj.
Inače, manastir, skriven u vrletima i krasu, podigao je Sveti Nikodim Tismanski, rumunski kaluđer u 13.veku. Ni ovaj, sada ženski manastir, nije izbegao sudbinu mnogih sličnih zdanja, te je rušen i obnavljan nebrojeno puta.
Uz table sa mapama i informacijama, staza kreće udesno od manastira. Dobro su obeležene, a postoje i putokazi na pojedinim mestima. Mi se odlučujemo za najatraktivniju i najzahtevniju, kroz srce kanjona. Pešačeći kroz gustu listopadnu šumu polako zaranjamo u carstvo prave vlaške magije. Već posle petnaestak minuta bilo je jasno da se nalazimo na nesvakidašnjem mestu, pred nama se ukazao prizor od kojeg zastaje dah.
Inače, u Srbiji prerasti ima desetak, u čitavom svetu, ne baš preveliki broj, a ovde, u kanjonu Vratne – čak tri! Mala, Velika i Suva prerast su prirodni slavoluci, kameni mostovi, kameni lukovi ili prirodna vrata, po kojima je reka i dobila ime, jedinstven su spomenik prirode i zaista čudan prirodni fenomen vredan truda i obilaska.
Ne mogu da se otmem utisku kojeg su na mene ostavili. Gordi i grandiozni, nastali kao rezultat silovitih prirodnih procesa, obraćaju nam se sa visine. I bukvalno i metaforično. Podsećaju na to koliko smo mali i ništavni u poređenju sa silama prirode, koliko je naš osećaj za vreme relativan u poređenju sa epohama njihovog nastanka.
„Istraživanja Jovana Cvijića pokazuju da je ovaj predeo, usečen u krečnjacima, bio velika pećina, a da je reka imala površinski i podzemni tok. Cvijić je zapisao da se usled spuštanja terena i širenja kanala, pećinska tavanica urušila na dužini od sto metara, a njeni ostaci su lučne kapije koje se zovu prerasti.“ – naučni magazin Planeta
Ovi gorostasi od davnina zauzimaju posebno mesto u vlaškoj mitologiji i ritualima. Veruje se da su to portali i predstavljaju konekciju sa drugim svetovima, sa drugim dimenzijama. Demoni koji vrebaju sa druge strane kapije, samo usled dobro izvedenih magijskih obreda, najčešće tamo i ostaju.
Silazimo do hladne reke i nailazimo na Malu prerast. Ovo neimarsko delo prirode je visoko 34 metra. Žubor Vratne koje se u slapu preliva preko stene i pogled na kameni luk upotpunjuje prelepu sliku. Nismo pošteno ni sabrali utiske i fascinacije kad je usledio novi „šok“. Samo stotinak metara uzvodno nalazi se Velika prerast.
Malo je niža od prethodne, oko 26 metara se uzdigla iznad reke, ali je zato karakterišu impozantna dužina – 45 metara i debljina svoda. Mogli su je nazvati i Debela prerast . Po zidovima i tavanici vide se završeci teško prohodnih pećinskih kanala i tunela dugačkih i do 300 metara. Tu je smeštena i isposnica osnivača manastira.
Na puno mesta na internetu se mogu naći netačni podaci o njihovoj visini. Verovatno su ljudi, oduševljeni njihovom pojavom, želeli da budu još viši, još veći nego što realno jesu, pa je svako dodavao po neki metar. Najviša prerast kod nas je Valja prerast ili Šuplja stena kod Majdanpeka, koja para nebo sa svojih 44 metra visine. Ali, to ni malo ne umanjuje lepotu i značaj Vratnjanskih kapija. Da bi ste ih sagledali kako dolikuje, savetujem obilazak u periodu smanjene vegetacije.
Odmah posle Velike prerasti i lepog drvenog mostića, postoji obeleženo skretanje za vidikovac sa kog se vidi kao na dlanu kanjon Vratne, manastir i okolni vrhovi. Zbog skraćenja prvog dana zimskog računanja vremena, najavljene oluje i drugih prioriteta, nismo se penjali tuda već smo pohitali kroz kanjon do Suve prerasti.
Međutim, čim smo krenuli shvatio sam da ćemo stići kasnije nego što smo planirali. Kanjon je bio u najlepšem mogućem izdanju i nisam propuštao priliku da fotografišem svaki kutak. Umiven hladnom i bistrom vodom, odeven u zlatne i žute nijanse i našminkan bordo – crvenim jesenjim bojama spremno je čekao goste. Staza ide uz vodu i na par mesta se prelazi reka skakutanjem preko kamenja, ali uopšte nije ekstremno ni zahtevno. Možda je malo nezgodnije mesto gde reka pravi mini klanac i potrebno je uzverati se uz veliku stenu sa desne strane.
Ostaci klinova ukazuju da su tu nekada bile postavljene sajle, ali zub vremena ili obest pojedinaca učinili su da je savladavanje ove prepreke za trunku zahtevnije nego što bi trebalo biti. Uz put, dok se čuo raspevani hor iz krošnji, pronašli smo tragove kandži, kopita i/ili papaka. To samo potvrđuje da u kanjonu obitavaju srndaći, divlje svinje, kune, vidre, jazavci, lisice i više vrsta ptica.
Nailazimo i na vrelo gde nestašna Vratna ponovo izbija na površinu, pošto nešto niže čitav tok nestaje u ponoru. Dalje nastavljamo kroz suvo korito reke koje svoju, nekada redovnu, funkciju obavlja samo u proleće kada bujice nezadrživo grabe ka Dunavu i Crnom moru. Po ovom svojstvu rečnog korita treća kapija je i dobila ime.
Nakon nešto više od dva sata kanjoninga i istinskog uživanja stižemo do Suve prerasti, najnepristupačnijih i najskrivenijih kamenih vrata ovog kanjona. Nedavno su u okolini ovog 20 metara visokog monumentalnog spomenika prirode pronađene i nove pećine.
Prva je najduža, oko 400 metara, druga najatraktivnija, jer krije predivno jezero u utrobi zemlje i treća najmističnija, jer je isprepletana lavirintom mnogobrojnih hodnika. Nakon odmora, uživanja i isprobavanja izuzetne akustičnosti prerasti, vratili smo se nazad istim putem.
Nisam pametan da li ovo predivno mesto treba popularizovati ili ne. Promocija Srbije na svetskoj mapi prirodnih čuda, ugošćavanje putnika i avanturista, kao i solidna zarada zaista lepo zvuče. Ali da li su vredni gužve, smeća ili čak nekih nakaradnih objekata koji se uvek pojave na takvim mestima? Dok razmišljam o tome, sa nevericom čitam podatak na specijalizovanom portalu naturalarches.org da laskavu titulu najvišeg kamenog mosta u Evropi nosi Pravčicka kapija (Pravčická brána) koja čitava staje u otvor luka Male prerasti u kanjonu Vratne.
Foto: Nenad Nešić /
Nenad Nešić je rođen i živi u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i sa diplomom inženjera organizacije rada, kako kaže, “za hleb zarađuje u IT industriji”. Kao protivtežu kancelarijskim obavezama i poslu za računarom, pronašao se u sportu, prirodi i putovanjima, o kojima piše na svom sajtu zapaliizgrada.rs.