понедељак, 6 децембра

Kanjoning, vrhunska avantura samo za najhrabrije (I deo)

Kanjoning, vrhunska avantura samo za najhrabrije (I deo)

Kada naša omiljena zvezda dobro „upeče“ i kada imam utisak da se sve topi na tlu, najbolje osveženje i opuštanje pronalazim u toboganima, čistoj vodi i skokovima u plave bazene.

Iako na prvu loptu zvuči kao da opisujem aqua park, ovde je ipak reč o nečem drugom. Reč je o kanjoningu, vrhunskoj avanturi u skoro-pa-netaknutnim delovima prirode. Tog fantastičnog vikenda smo prošli kroz dva nestvarno lepa kanjona u Crnoj Gori, ali i duboko urezali neizbrisiva sećanja i prilično pomerili lestvicu očekivanja za sve buduće akcije.

Foto: Zapali iz grada / Međuriječki potok

Preko brda i planina i na stotine krivina stižemo u Utjehu i pridružujemo se silnim turistima. Naivni posmatrač sa strane bi mogao da zaključi da i mi žudimo da se gužvamo na plaži i gledamo ka pučini.  Međutim, naši pogledi su uprti na suprotnu stranu, ka Rumiji, ponosnom čuvaru ovog dela primorja. Ova moćna planina razdvaja more i jezero, spaja zemlju i nebo, miri istoriju i religije. Iako izgleda potpuno suva i bezvodna, sa njenih južnih padina prema moru hrle čak četiri reke klešući spektakularne kanjone skrivene od pogleda običnih posmatrača. Naš izbor je bio jasan, otkriti tajnu Međuriječkog potoka i bar na trenutak se ogrnuti njegovom čarolijom. A, boga mi, ima je na pretek.

Razapeli smo šatore i organizovali bivak u kampu „Utjeha“. Samo spavanje nije skupo, ali nošeni nadaleko čuvenim smislom za turizam crnogorci naplaćuju vodu, struju i internet. Tako da je noć u kampu, za sada bez tarife za vazduh, 7,5 evra.

Do kanjona se opušteno stiže prateći stari put iz Bara prema Ulcinju i Skadru, pa uz brdo sve do zaseoka Međuriječ gde se i nalazimo sa našim vodičem Dušanom Vukomanovićem. Toliko smo bili nestrpljivi da stignemo do Međuriječkog kanjona da nam nije predstavljalo problem ni oblačenje neoprenskog odela, koje je na 40 stepeni na crnogorskom kršu imalo efekat kao da smo se prekrili užarenom lavom. Gledajući čas ka Jadranskom moru čas ka Skadarskom jezeru vožnja otvorenim džipom brzo prolazi i stižemo do početne tačke.

Foto: Zapali iz grada / Međuriječki potok

Šumskom stazom se brzo spuštamo do Međuriječkog potoka gde dolazi do sudara različitih svetova. Završava se jedan prekriven hladom, zeleni, mirni, čvsti svet i počinje drugi adrenalinski, stenovit, plavo-beli. Počinju finalne pripreme za početak, a Dušan ništa ne prepušta slučaju. Proverava nam opremu, daje instrukcije, ali i svojim iskustvom i samouverenošću uliva preko potrebnu sigurnost. Među nama je bilo i početnika i nešto iskusnijih, ali svima nam je bilo jasno kakva je avantura pred nama kada smo videli prvi vodopad koji pravi ovaj mali „potok“.

Vertikala od 30 metara poručivala je da nema šale sa Međuriječkim potokom i da se moramo fokusirati na svaki potez. Ulazak u vertikalu je malo nezgodniji zbog niskog sidrišta i previsnih delova u startu. Opijeni smo grandioznošću vodopada. To je kao da se spuštate niz soliter držeći svu svoju težinu u rukama. Sami određujete brzinu i dinamiku kretnje – kako popuštate uže, tako se pomalo spuštate. Neiskusnima uopšte nije lako. Razapeti su između stiskanja užeta kao da im je najmilije na svetu i moranja da ga popuste da bi se spustili. Tenzija se mogla osetiti u vazduhu. Dušanovi glasni saveti, koji su izazivali eho u kanjonu, ali i naša rešenost da savladamo sve prepreke pred nama, učinili su da smo se brzo i sigurno našli u plavom bazenu ozareni osmesima na licu. Kao da smo tada doživeli katarzu i shvatili da nema nepremostive prepreke i da su jedine granice u životu one na koje smo sami pristali.

Foto: Zapali iz grada / Međuriječki potok

Kanjoning će, pre nego što vas nagradi, zahtevati od vas koncentraciju, disciplinu, upornost i posvećenost. Nagrada je neopisivo dobar osećaj koji se neizbrisivo urezuje u svaku vašu ćeliju. Bezuspešno ćete pokušati da ga „okujete“ kamerama ili da ga, sa iskrom u oku, prepričavate drugarima koji ne shvataju vašu pasiju. Ipak, taj osećaj podmuklo ostaje duboko u kanjonu i neprestano vas zove da opet dođete po njega. Ja ga i sada čujem.

Dalje nastavljamo uz skokove, provlačenje ispod stabala i preko stena, sve do nove vertikale i vodopada koja ona formira. Na vrhu svakog od ovih nesvakidašnjih vodopada Dušan pravi potrebnu „infrastrukturu“. Na krilima njegovih saveta, čak i delujemo kao dobro uigran tim i spuštamo se koristeći abzajl tehniku.

Foto: Zapali iz grada / Međuriječki potok

Abzajl tehnika predstavlja spuštanje korišćenjem užeta niz strme ili u našem slučaju češće vertikalne stene. Teoretski je sve jako lako, ali treba to i primeniti u praksi. Za početak, neophodno je „sesti u pojas“. To znači da bezuslovno verujete užadima i pojasu i da zauzmete sedeći položaj. Iako mogu da drže i do 2,5 tone, nekad je mozgu teško da to prihvati i grčevito se opire postavljanju tela u levitirajući položaj iznad litice od tridesetak metara. Takođe, jako je važno biti opušten. Jer, ukoliko niste, teško je zauzeti pravi položaj, veće je opterećenje za telo i otežano vam je kretanje. Znači, opušteno i fokusirano treba savladati mozak i strah i prepustiti se „plesu“ sa vodopadima.  Trebalo nam je malo vremena i par vertikala dok nismo „ukačili foru“ i nakon toga je avantura dobila potpuno drugu dimenziju.

Međuriječki potok je u stvari nešto između ogromnog aqua i avantura parka na otvorenom. Kako odmičemo kroz kanjon tako i otkrivamo prava umetnička dela koja su nastala kao vekovna borba kamena i vode. Teško je ostati imun na njih i cela avantura prolazi u divljenju kreativnosti prirode i savladavanju prepreka koje ona postavlja. Izuzetno je dinamično i raznoliko. Vertikale obrasle paperjastom mahovinom i razigranim vodopadima, koji vas zapljuskuju dok se spuštate niz nih, nisu jedino čim se može podičiti Međuriječki potok. Taman kada se malo više ugrejemo naiđemo na tirkiznu kadu idealnu za kupanje. Ako smo se spustili niz dve vertikale, onda za razbijanje monotonije naiđe skok od sedam, osam metara. Dok adrenalin od skoka još uvek struji telom, priroda nas podseti na raskošni talenat i počasti neponovljivim skulpturama, figurama, uvalama, toboganima nastalim oblikovanjem, vajanjem i najfinijim brušenjem. Ošamućeni bojama, mirisima i zvukovima, koji se na samo ovakvim mestima mogu doživeti, u pojednim trenucima zaboravljamo gde smo. Kanjon vas potpuno osvoji, vreme u njemu stane i prepuštate mu se bezuslovno, i dušom i telom. U tom trenutku zaboravljate sve i jedino što je bitno je vaš sledeći korak. Samo ukoliko kanjonu prilazite sa strahopoštovanjem imate mogućnost da odmerite pravilno sledeći korak. A greške mogu biti itekako skupo plaćene. Naša ekipa je to znala, pa smo čak i prijatno iznenadili Dušana i njegovog pomoćnika Milana.

Foto: Zapali iz grada / Međuriječki potok

Kao u dobro izrežiranoj priči, pred sam izlazak iz kanjona dočekuje nas najlepši deo. Kaskadni vodopad od 20 metara savladavamo spuštanjem abzajl tehnikom do pola, a sa polovine vodopada skačemo u duboki tirkizni bazen i sa oduševljenjem izlazimo iz kanjona. Dočekuju nas plavi leptiri i divlje kupine kao nagrada za sve uložene napore.

Ostatak dana svako je u glavi premotavao filmove i postavljao sebi gomilu pitanja. Jer, već sutra je novi dan i novi kanjon. U planu nam je potpuno drugačija avantura u kanjonu Bogutovskog potoka za koju nas je Dušan prilično uznemirio rečenicom:“Nemate pojma šta vas sutra čeka!“

Nastaviće se….

Zapali iz grada

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *