Lazar Petrović: „Istočna Evropa i baltička regija su poligon za rivalstvo velikih sila“

Prema rečima britanskog političkog geografa Halforda Mekindera „stvarna ravnoteža političke moći u bilo kojem trenutku je naravno, proizvod, s jedne strane geografskih, ekonomskih i strateških uslova, a s druge, relativnog broja geopolitičkih varijacija, opreme i organizacije konkurentskih nacija“.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, geopolitička realnost uslovila je stvaranje američke hegemonije. U godinama koje su usledile, hegemonija je prerasla u dominaciju a novi svetski poredak u kojem SAD sa svojim saveznicima predstavljaju globalnu silu bez konkurencije počeo je da se formira.

Međutim, svetska ekonomska kriza, iz druge polovine prošle decenije, označila je početak kraja ovakve prevlasti, koja je danas uzdrmanija nego ikad. Uz nesaglasnost o preciznom obimu moći koju poseduju trenutni globalni igrači, svet je gotovo jedinstven po pitanju njihovog identiteta. Sjedinjene Američke Države, Kina, Rusija i Evropska unija, predstavljaju faktore koji svojim delovanjem pokušavaju da prošire svoje interesne sfere te da na taj način postanu što uticajniji na međunarodnom planu. Na ovom mestu napomenuo bih da Indija, Turska i Iran, predstavljaju rastuće strukture, ali u ovom trenutku njihova snaga dovoljna je samo za ulogu regionalnih sila. U nastavku teksta, biće objašnjeno kako trenutni odnosi ovih globalnih sila utiču na Litvaniju, Letoniju i Estoniju, odnosno šta bi zbog toga ove države trebalo da zahtevaju od NATO-a u smislu prioriteta alijanse za 2020. godinu.

„Heartland Theory“ koju je 1904. godine formulisao britanski geograf Halford Mackinger u principu nam govori da velika sila koja kontroliše prostor Centralne Azije, ima najveće šanse da i na globalnom nivou bude najznačajniji svetski akter. Ovaj deo Heartland teorije ne može se upotrebiti u pisanju ovog teksta, jer proučavamo područje Baltika, a ne Centralnu Aziju. Međutim, teorija Heartland može biti korisna jer pored navedenog, nedvosmisleno identifikuje četiri najvažnija globalna aktera – SAD, Kinu, Rusiju i EU, odnosno upućuje na jasne akcije i strategije koje ovi globalni igrači preduzimaju u svojoj spoljnoj politici širom planete, a ne samo u Centralnoj Aziji.

U slučaju baltičkih država, još je jednostavnije primeniti teoriju Heartland, nego kada je reč o Centralnoj Aziji. Naime, zbog specifičnog geografskog položaja, rastući uticaj Kine, nije se značajnije osetio u baltičkoj regiji. Megalomanski projekat „Jedan pojas – Jedan put“, zaobišao je države Baltika, pa je samim tim, jasno da Kina nije postavila Baltik, naročito visoko na lestvici svojih internacionalnih prioriteta, već je prećutno prihvatila sporednu ulogu u okviru partnerstva sa Rusijom, u tom delu sveta. Samim tim, jasno je da se broj velikih sila koje se kao glavni činioci bore za deo kolača u baltičkoj regiji u ovom trenutku smanjio na tri, odnosno SAD, EU i Rusiju. Daljim sledom misli, počevši od gore navedenih premisa, možemo zaključiti da zbog postojanja transatlantskog partnerstva između SAD i EU koje je oličeno u NATO savezu, preklapanje interesnih sfera velikih sila u baltičkom regionu, može najjasnije biti definisano kroz mogućnost eventualnog sukoba NATO-a sa jedne i Ruske Federacije sa druge strane.

Činjenica je da zbog snažne i potpuno odane integracije u NATO savez i Evropsku uniju baltičke države uživaju možda i najveću sigurnost od trenutka kada su poslednji put stekle nezavisnost. Nakon intervencije koju je Rusija izvršila u Ukrajini 2014. godine bezbednosna situacija u regionu je oslabljena. Ipak, ujedinjeni odgovor Evropske unije, i još značajnije prisustvo NATO-a, povećali su stabilnost i predvidivost dešavanja u regionu.

Nakon dešavanja iz 2014. godine, postalo je očiglednije da sigurnost baltičkih država može da bude ugrožena akcijama Rusije. Da bi se razlozi za postojanje ove opasnosti obrazložili, potrebno je objasniti različite strategije geopolitičkog delovanja koje sprovode SAD i Rusija. Naime, u opštem postupanju, ali i u postupanju prema baltičkim državama, američka politika vođena je geoekonomijom u nameri da pristupi resursima regiona kako bi se na taj način smanjio politički uticaj i uspon regionalnih hegemona poput Rusije i Kine, ali i težnjama da se sklapanjem partnerstava sa regionalnim i lokalnim igračima dodatno ojača američka uloga u različitim delovima sveta. Sa druge strane politika Rusije vođena je težnjama da se zaštite državni interesi pre svega na onim prostorima koje Rusija tradicionmalno smatra „svojim dvorištem“, a što su između ostalog i pokazale agresije na Gruziju 2008. i Ukrajnu 2014., odnosno intervencija u Siriji 2016., koju Rusija smatra svojim višedecinijskim saveznikom, možda i najvažnijim na Bliskom Istoku.

Ove razlike u geopolitičkim strategijama i opisana praksa ruskog regionalnog vojnog delovanja u poslednjih 12 godina, nisu jedini razlozi koji ukazuju na mogućnost sukoba na granici između baltičkih država i Rusije. Samim tim jasno je zašto postoji potreba da NATO svoje prioritete iz perspektive baltičkih država za 2020. godinu postavi prvo, u cilju, minimiziranja mogućnosti, a kasnije i sprečavanja sukoba velikih sila.

Naime, u situaciji u kojoj su u ekstremno bipolarnom regionu, prisutne strukture koje neguju i primenjuju različite i pre svega konkurentne nacionalne i međunarodne politike – demokratske i autokratske, potencijalni sukob tih struktura, odnosno velikih sila apsolutno je moguća opcija.

Do 2014. godine i intervencije koju je Rusija izvršila u Ukrajni, prisustvo NATO-a u baltičkoj regiji, bilo je manje od trenutnog, a odnos Zapada prema Rusiji, bio je neutralniji. Međutim, nakon aneksije Krima, dolazi do zaokreta u politici Zapada prema Rusiji, koji se ogledao u uvođenju sankcija i mnogo odlučnijem i obimnijem prisustvu NATO-a u regionu. Pored Poljske i baltičkih država, Finska i Švedska koje nisu članice Saveza pozdravile su ovakve poteze, a sve u cilju sprečavanja ponovnog agresivnog delovanja Rusije. Upravo ovo jedinstvo koje u svojim stavovima EU i NATO iskazuju u regiji Baltika prema Rusiji, predstavlja najvažniju podršku interesima Baltičkih država od strane zapadnih partnera. Odgovor Rusije je kontinuiran i događa se u nekoliko poslednjih godina. Širi strateški cilj Ruske Federacije, da potkopa već i onako uzdrmano jedinstvo i identitet Evrope, diskreditiacija NATO-a i EU, kao i proces destabilizacije društava koje teže zapadnim vrednostima(Primer Ukrajne), ukazuje da će Rusija nastaviti sa akcijama koje se od strane Alijanse i SAD-a, mogu shvatiti kao provokacija i mogućnost za delovanje u slučaju ekstremnijih postupaka koje će opet, Rusija preduzeti.

Dva dodatna aspekta koja ukazuju na mogućnost konfrontacije između velikih sila, jesu Baltičko more, i sajber napadi na Estoniju iz 2007. godine.

Naime, ne sme se zapostaviti važnost koju Baltičko more ima u vreme povećanog protekcionizma, dezintegracija i slabljenja tržišne privrede, i to u trenucima kada zemlje Baltika, pokušavaju da održe slobodnu ekonomiju, te da na njenim osnovama razvijaju svoj dalji napredak. Pomenuti sajber napadi na Estoniju samo pokazuju odlike savremenog sistema ratovanja, odnosno opasnost koja nije čisto vojna. Rusija nije želela da učestvuje u istrazi povodom pomenutih sajber napada na Estoniju, što samo povećava sumnju da je upravo ona inicirala te napade, odnosno mogućnost da se u budućem periodu oni mogu ponoviti.

U težnji za povećanjem svoje autonomije, Evropa ulaže povećane napore u cilju razvoja njene odbrambene dimenzije. Međutim i pored toga, njen doprinos regionalnoj sigurnosti na Baltiku bez učešća NATO-a i pre svega SAD-a, i više je nego ograničen. Dodatni problem za Litvaniju Letoniju i Estoniju, u vreme rastuće napetosti rivalstva velikih sila, ogleda se u promeni američke politike prema Evropi, najgrublje oličenoj u administraciji Donalda Trampa. Čini se kao da početak ere smanjenog američkog prisustva i interesovanja za region, nije nemoguća opcija. Stoga bi, usled nedostatka verodostojne alternative garancija bezbednosti koju SAD trenutno pružaju Baltiku, zemlje ove regije morale da učine sve kako bi privolele buduću američku administraciju da i pored činjenice da Evropa zbog rastućeg uticaja Kine, gotovo izvesno neće biti geostrateški prioritet Amerike, ona ostane partner koji će Litvaniji, Letoniji i Estoniji, pružiti valjanu i prekopotrebnu stabilnost i sigurnost.

Na osnovu navedenih okolnosti, vrlo je verovatno da se sukob velikih sila neće dogoditi usled direktnog napada Rusije na Ameriku, ili obrnuto, ali mogućnost sukoba na granici između Rusije i baltičkih država, usled potencijalnih pretenzija Rusije za širenjem svojih teritorija i pre svega svog regionalnog uticaja, nije isključena. Kako bi se ta mogućnost svela na minimum, odnosno kako bi se u slučaju napada Rusije na zemlje Baltika, one uspešno odbranile nužno je unaprediti, i pre svega jasnije definisati nekoliko prioriteta u okviru savezništva NATO-a i zemalja Baltika koji će se usko odnositi na sprečavanje potencijalnih sukoba i ugrožavanja baltičkih država, a sve to usled preklapanja interesnih sfera trenutno prisutnih velikih sila u regiji Baltika:

– Očuvanje i unapređenje posvećenosti SAD evropskoj bezbednosti i međunarodnom poretku zasnovanom na dosadašnjem konceptu;

– Dodatni zajednički Evropski napori u oblasti bezbednosti i odbrane, koji moraju biti zasnovani na zajedničkim transatlantskim vizijama, ciljevima i prioritetima;

– Sprečavanje širenja ruskog uticaja u njenim obližnjim regionima, i zaustavljanje pokušaja produbljivanja političke podele unutar EU i NATO-a;

– Omogućavanje brzog premeštaja NATO snaga iz Nemačke i Poljske u baltičke države, usled prethodno unapređene vojne mobilnosti;

– Unapređenje infrastrukture (pre svega železničke), koja će povećati kredibilitet i sposobnost NATO-a da reaguje na granici sa Rusijom, odnosno stvoriti mogućnost za povećanje evropskih investicija, ulaganja i interesovanja za baltičku regiju.

Bonar Lou je rekao: ,,Nepostoji nešto takvo, kao neizbežan rat. Ako do rata dođe, to je zato što je zatajila ljudska mudrost“. Ljudska mudrost, siguran sam, ne bi zatajila da današnjim velikim silama upravljaju državnici kao što je bio Valdas Adamkus, prvi predsednik Litvanije od kada je ona poslednji put stekla nezavisnost, i šta više, još sam sigurniji da bi ta mudrost učinila današnju realnost mnogo mirnijom, perspektivnijom i plodonosnijom za saradnju i napredak svih svetskih činioca bez obzira na to koliko mali ili veliki oni bili.

Ipak, stvarnost je drugačija, pa je među brojnim izazovima za baltičke države od ključne važnosti da u svetu punom isprepletanih dešavanja pronađu svoje mesto i ne dozvole da sukobi regionalnih, ali pre svega velikih sila utiču negativno na njihov nacionalni identitet ali i dalji prosperitet i međunarodni razvoj.

Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih –  “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora tekstova i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.