petak, 5 mart

Mistični trougao: Veštičarenje, velike boginje i epidemija

Mistični trougao: Veštičarenje, velike boginje i epidemija

U svom poslednjem obraćanju na brdu iznad Salema, bivši sveštenik, Džordž Barouz govorio je sa takvom smirenošću i rečitošću da je njegov govor izazvao tugu čak i kod onih koji su ga optužili da je veštac.

Svoj govor završio je molitvom Oče naš što je ujedno trebalo da bude dokaz da on nikako ne može biti u službi nečastivog. Ipak, presuda je već bila doneta i on je osuđen na smrt vešanjem zbog veštičarenja. Propovednik i lekar, Koton Mader, bio je neumoljiv govoreći prisutnima da se đavo nekada pojavljuje u anđeoskom obliku. Uskoro su se Barouz i još četiri osuđenika njihali sa vešala.

Ova strašna scena bila je samo deo epizode lova na veštice koji se odigrao u Salemu, u periodu 1692 – 1693. godine, a koji je počeo naizgled bezazlenim napadima histerije kod tri devojčice. Dok još uvek može da se nagađa o tome da li su ti histerični ispadi objašnjivi kao dečija igra, psihička stanja ili čak halucinacije koje su mogle nastati konzumiranjem hleba od pšenice zaražene posebnom vrstom gljivice, danas je vrlo jasno da je navodni obračun sa vešticama bio samo pokriće za politička razračunavanja u duboko podeljenom društvu.

Podela među meštanima tadašnjeg gradića Salema i okolnih sela može se pojednostavljeno predstaviti kao podela na istok i zapad. Zapad je bio slabije razvijen, sa većinom stanovnika koji su bili puritanci i od kojih je crkva kojoj su pripadali zahtevala da žive skromnim životom. Sa druge strane, istok se brže razvijao zbog blizine luke pa se na istoku živelo raskošnije što ujedno nije ni bilo u suprotnosti sa stilom anglikanske crkve kojoj su pripadali.

Netrpeljivost zbog verskih razlika i razlike u stilu života rasla je i zbog inicijative meštana sa zapada da se otcepe i dobiju samoupravu. Svedočanstvo o uzavreloj atmosferi, u kojoj su svađama doprinosile i sitne sudske zavade, ostalo je u zapisu jednog meštanina: „Brat je protiv brata, a komšija protiv komšije. Svi se svađaju i obračunavaju jedni s drugima.“

Ako danas pogledamo rekonstruisanu mapu Salema vrlo jednostavno se prepoznaje obrazac po kome je navodno nečastivi vrbovao svoje sluge. Domaćinstva među kojima su bili oni optuženi za veštičarenje uglavnom su bila na istoku, dok su oni koji su pokretali optužbe bili uglavnom iz domaćinstava na zapadu koji su, iako siromašniji, bili politički angažovaniji.

Besmislene situacije u kojima je čak i iskaz četvorogodišnje devojčice, koja je svedočila pred sudom, bio dovoljan da se potvrdi veštičarenje njene majke, zapravo su imale uporište u mnogo većem autoritetu. Iako Koton Mader nije direktno učestvovao u suđenjima, sud je u njegovim nastupima pronalazio opravdanje i instrukcije za ono što se dešava. Mader je bio sveštenik i lekar koji je objavio više od 450 knjiga i pamfleta zbog čega je bio najuticajniji intelektualac u zajednici. Više puta je pohvalno govorio i pisao o sudu koji je donosio smrtne presude optuženima za veštičarenje i po njegovoj proceni na taj način se borio protiv zla. Tako je Mader, u najboljem slučaju iz čiste naivnosti, bio oslonac za političko razračunavanje u toku koga je za veštičarenje optuženo preko 200 nedužnih ljudi od kojih je više od 20 završilo smrtnim ishodom.

Već nekoliko godina kasnije mogle su se čuti oštre kritike na račun ove užasne epizode. Opšti sud je u sećanje na sramotni proces, 14. januar 1697. godine proglasio za posni dan, a navodno obračunavanje sa vešticama nazvao sotoninim delom. Dugo posle smirivanja situacije, nad celim gradom je ostala mračna atmosfera greha koji je počinjen. Ta rana, od koje se Salem oporavljao, ostavila je dubok ožiljak i Kotonu Maderu. Štetu koja je naneta njegovoj ličnoj časti teško je razdvojiti od štete koja je učinjena narušavanjem autoriteta njegove struke, a koji će biti i više nego potreban u borbi protiv jedne druge mračne sile koja je u narednim decenijama zapretila kontinentu.

Mader je 1721. godine, na predavanju u Bostonu, najavio strašnu bolest koja se približava gradu. U pitanju je bila epidemija velikih boginja. U nameri da spreči širenje bolesti pomogao mu je i njegov rob Onisim koji mu je pokazao ožiljke od inokulacije koja se za sprečavanje širenja epidemije primenjivala u Africi. Ova preteča vakcinacije se sastojala od procedure u kojoj bi se uzimala tečnost iz čira velikih boginja i nanosila na zasečenu kožu zdrave osobe. Na taj način bi se kod većine, uz blage simptome bolesti, stvorio imunitet.

Zalažući se za što veći obuhvat inokulacije Mader je pokušao da spreči širenje bolesti, ali čak ni to što je prvu inokulaciju sproveo na svom rođenom šestogodišnjem sinu nije bilo dovoljno da povrati izgubljeno poverenje. Revolt sugrađana je bio toliki da je jedne noći kroz prozor Maderove kuće bačena bomba koja srećom nije eksplodirala, a u kojoj je bila i preteća poruka protiv inokulacije.

Maderova namera je bila potpuno ispravna, jer kod onih obuhvaćenih inokulacijom, smrtnost koja je inače išla i do 30 odsto padala na samo dva procenta. Ipak, njegov imidž je doprineo da u tadašnjem Bostonu obuhvat bude minimalan pa je više od polovine stanovnika grada obolelo sa smrtnošću od oko 15 odsto. Tek sledeća epidemija iz 1792. godine dočekana je sa zalečenim ožiljcima poverenja tako da je inokulacija sprovedena kod velike većine stanovništva.

Foto: Pixabay.com

Paralaksa.blog

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *