„Deluje kao da je gospodin Žeriko pogrešio. Cilj slikarstva je da se obraća duši i očima a ne da ih odbija.“ To je bila samo jedna od kritika adresirana na monumentalno delo Teodora Žerikoa – Splav Meduza.
Slične kritike su ga navele da izjavi kako bi možda bilo bolje da odustane od velikih umetničkih dela i vrati se u štalu gde je uživao u slikanju konja. Ipak, Splav Meduza je ostala jedna od najbitnijih predstavnika romantizma i umetnosti uopšte, kao i jedno od prvih društveno angažovanih umetničkih dela.
Frigata Meduza je bio jedan od četiri broda koji su u junu 1816. godine isplovili iz francuske luke Rošfor ka Senegalu. Odvojivši se od konvoja i skrenuvši sa predviđenog kursa, frigata Meduza se nasukala na sprud tako da nikada nije stigla na planirano odredište. Iako je delovalo da je potpuno razumno rešenje situacije to da se brod olakša odbacivanjem 14 teških topova, jer bi to omogućilo nastavak plovidbe, kapetan je odbio da žrtvuje topove i odlučio da oko 400 putnika preveze do najbliže obale u čamcima za spasavanje. Kako u čamcima za spasavanje nije bilo dovoljno mesta za sve putnike, od delova broda je napravljen splav na koji je smešteno preostalih 146 putnika sa idejom da ih vuku čamci. Već posle nekoliko kilometara, kapetan Meduze je procenio da ih splav previše usporava i naredio da se konopci koji su ga vukli preseku. Splav sa nesrećnim putnicima prepušten je nepredvidivoj ćudi okeana. Od ćudi okeana bile su strašnije samo nepoznate tihe bure i lavine koje su se valjale u svakom od putnika. One će im otkriti nepoznatu stranu životinjskih nagona, ogolivši ih potpuno, i u borbi za goli život nateravši ih na strašne scene sukoba, nasilja i kanibalizma. Posle 17 dana stravične drame koja se odvijala na daskama splava, na splav je sasvim slučajno nabasao brod Argus i zatekao samo 15 preživelih putnika.
Teodor Žeriko je pristupio temeljnom istraživanju pre nego što se odlučio da naslika sliku posvećenu potresnom događaju. Razgovarao je sa preživelima, tražio ih da mu naprave maketu splava u prirodnoj veličini, obilazio je mrtvačnice i bolnice kako bi upamtio boju kože i izraze lica ljudi na samrti… Intenzivno istraživanje i sakupljanje materijala trajalo je oko 10 meseci. Nakon toga, Žeriko je obrijao glavu, ušao u svoj atelje i skoro da ga nije napuštao 8 meseci, koliko mu je bilo potrebno da oslika 7 metara dugačko platno.
Iako je Žeriko u toku priprema skicirao veliki broj kompozicija koje su prikazivale različite strašne scene nasilja, za konačnu kompoziciju je odabrao momenat u kome se na horizontu pojavila nada, odnosno brod Argus koji je spasao preživele. Sama kompozicija dve piramide, jedne čiji vrh predstavlja vrh jarbola u obliku krsta, i druga koju čini grupa složnih ljudi koji zajedno bez obzira na boju kože pokušavaju da dozovu pomoć, ostavila je mesta za tumačenja koja nisu zaobišla ni religijske teme kao ni tumačenja da se radilo o ličnom Žerikovom pozivu ka spasenju od unutrašnjih psihičkih brodoloma koji su ga potresali. Na slici nade i sloge, sve što je ostalo od sramnog međusobnog nasilja sadržano je u skoro sakrivenoj krvavoj oštrici sekire koja leži na podu splava.
Izložena 1819. godine na Pariskom salonu, slika je nosila naziv Scena brodoloma izbegavajući da otvoreno prizna glavni motiv kojim se bavi. Problematika celog incidenta nije bila samo u pukoj nesreći događaja već je imala i političku pozadinu, jer svako pominjanje incidenta je uvek otvaralo i priču o odgovornosti kapetana Šumarea kao i o njegovom postavljanju za kapetana broda Meduza bez obzira na nestručnosti odnosno samo zbog političke podobnosti. Poznati francuski istoričar Žil Mišelet je zbog toga, dok je posmatrao Žerikovo delo, lako prepoznao da kroz nju Žeriko pokušava da mahne društvu u kome živi, slično kao što brodolomnici na njegovoj slici mašu ka nadi na horizontu. Mišelet je jednostavno sabrao suštinu: „Celo naše društvo je na splavu Meduza.“
Cover: Splav Meduza – Teodor Žeriko 1818-1819. godine
Autor teksta je urednik bloga Paralaksa i višestruko nagrađivani fotograf
Bojan Džodan je saradnik portala Media Start Info, multimedijalni umetnik iz Beograda i urednik bloga Paralaksa.