„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer nisam ja sistem“ – dr Zoran Đinđić
Prošlo je tačno 17 godina od kada je tog 12. marta 2003. godine ubijen prvi demokratski srpski premijer Zoran Đinđić. Metak koji je tada ispaljen na Đinđića nije ubio samo njega, već i nadu jednog naroda da će mu danas biti bolje. Pitanje koje se i dan danas postavlja je: da li bi nam bilo bolje nego što jeste da je Zoran preživeo i nastavio da vodi Srbiju?
Ovo je pitanje koje muči mnoge analitičare, ljude iz medija, javnost uopšte, mišljenja su podeljena, ali jedno je sigurno. Ono što je sigurno i poznato je to da je premijer Đinđić imao viziju, išao je deset koraka ispred svih, za to vreme bio je neko ko je ulivao nadu i poverenje, jer to je građanima i bilo potrebno nakon desetogodišnje nestabilnosti u svakom smislu na ovom području: političke, ekonomske, socijalne… Kada se nakon autoritarne vlasti, poput one koju je vodio Slobodan Milošević, pojavi čovek potpuno suprotan politički i ideološki, logično je da su očekivanja velika. Pritom, posao ubijenog premijera je bio mnogo veći, jer je Srbija (prethodno SFRJ, pa SRJ, zatim Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore) za vreme Miloševićeve vladavine izgubila svako dostojanstvo u svetu, te je trebalo izgraditi pozitivan imidž, što uopšte nije lako nakon totalne destrukcije sistema i jednog naroda.
Da li bi Srbija danas bila članica Evropske unije da je Zoran Đinđić ostao živ? Niko sa sigurnošću ne može da kaže „Da, bila bi“, kao što niko ne može da kaže da se ne bi vratila pet koraka unazad, ali s obzirom na to da je pokojni premijer govorio da ako unište ili ubiju njega neće ubiti sistem, delimično je pogrešio. Sistem nije uništen, ali se nije oporavio od velikih turbulencija još iz mračnih devedesetih, a danas su građani uglavnom nezadovoljni pre svega životnim standardom (i to ne samo u Srbiji, već i u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori). Neki to smeju i govore javno, oni drugi ne smeju, da bi sačuvali radno mesto i platu od 250 do 500 evra (u proseku). Pritom, čini se da je EU sve dalje, uprkos tome što aktuelni lideri u regionu pričaju kako su ovom savezu sve bliži (ali zbog politike koja nije jasna i na neki način je dvolična, krajnji cilj se ne nazire tako brzo). Sa njim bi Srbija imala veće šanse da brže ide ka EU, ali unutrašnja nestabilnost u državi mogli bi da mu poremeti planove.
Da je ostao živ Đinđić bi najverovatnije morao da radi mnogo više nego što je možda u tom trenutku mislio, posebno jer nakon petooktobarskih promena nije bio sproveden zakon o lustraciji (donet je 2003. godine, ali mu je ’istekao rok trajanja’ 2013. godine, nikada nije bio primenjen u praksi) te su akteri iz devedesetih „preživeli“ i nastavili političko delovanje. Da li bi morao i on da pravi koalicije sa političkim liderima iz tog perioda? Sigruno bi bilo nekih uslovljavanja, jer politika je igra sa više naličja.
Pitanje Kosova. Pitanje nad pitanjima. Da li bi Kosovo 2008. godine jednostrano proglasilo nezavisnost? Da li bi Đinđićeva vlada priznala Kosovo? Mnogo je pitanja, a ostali smo bez odgovora. Jedan od mogućih scenarija je da bi se raspisao referendum, gde bi se građani izjasnili šta žele.
Ne mogu da se nabroje nevolje koje su zadesile građane Srbije od atentata na Zorana Đinđića. Sistem se znatno promenio, vrednosti su pale na najniži mogući nivo, demokratija nije ubijena, ali je nezrela, jer demokratski sistem vladavine je jedan od najtežih i najsloženijih. Veći deo građana Srbije nije spreman da prihvati nove izazove. Ne učimo svakog dana nešto novo, ne menjamo sebe, a o tome je govorio Đinđić. Bez ličnog napretka, analize situacije, ciljeva, očigledno je da nećemo stići daleko i još neko vreme naš standard neće biti na evropskom nivou.
Da bismo napredovali naši lideri treba da nam ponude jasnu viziju, i da ne odustaju od nje tako lako. Mi smo danas rastrzani između zapada i istoka, želimo da budemo dobri sa svima, da svima činimo usluge, ali to je u politici nemoguće, to je i Zoran znao. U ovih 17 godina mnogo toga se promenilo, ali Srbiji i Balkanu su potrebni mladi novi lideri, nove ideje, jer sa istrošenim političarima teško da ćemo dostići san jednog vizionara koji je svoj život dao da bi Srbija postala moderna država. San Zorana Đinđića.
Tekst je prvobitno objavljen 12. marta 2019. godine
Miljan Paunović je urednik portala Media Start Info (koji radi iz ljubavi), zaposlen je na poziciji zamenika šefa deska na portalu Biznis.rs (zavoleo je i ekonomske-biznis teme), inače je diplomirani politikolog i autor dva romana „Soba tajni“ i „Tuneli prošlosti“. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).
[…] Izvor: RIC […]