Nedavno istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazalo je da polovina građana Srbije ne zna o čemu zapravo pregovaraju Beograd i Priština.
Naime, iako većina građana Srbije veruje vlastima i podržava rešavanje kosovskog spora, polovina ne zna šta je cilj pregovora Beograda sa Prištinom.
Da vidimo o čemu se tu radi, ko šta želi, ko je šta dobio a ko je šta uradio, i kada je sve počelo.
Prvi signal za početak pregovora između Beograda i Prištine dala je Generalna skupština Ujedinjenih nacija septembra 2010. godine usvajanjem zajedničke rezolucije Republike Srbije i Evropske unije. Prvi sastanak predstavnika Srbije i tzv. Kosova održan je u martu 2011. godine, na tom sastanku srpsku delegaciju predvodio je tadašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije Borko Stefanović, dok je stranu tzv. Kosova predvodila zamenica premijera Edita Tahiri. Sam početak dijaloga bio je pomak sa mrtve tačke, uzimajući u obzir da su predstavnici tzv. Kosova nakon jednostrano proglašene nezavisnosti odbijali da sednu za pregovarački sto sa predstavnicima Srbije. Na startu dijaloga teme su se ticale katastra, aviosaobraćaja, carinskih pečata, predsedavanje CEFTA i telekomunikacije. Jasno je da Beograd i Priština imaju fundametalne razlike kada je u pitanju status Kosova i Metohije, međutim zadatak dijaloga između dve strane u ovom slučaju jeste rešavanje političke krize koja je izazvana sukobima na prostoru južne srpske pokrajine, pre svega tako što će se olakšati i poboljšati život građanima koji su stacionirani na teritoriji Kosova i Metohije, dok statusno pitanje dolazi tek na kraju.
U cilju ispunjena tog početnog cilja dijaloga, 2013. godine u aprilu mesecu u Briselu potpisan je prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine, poznat kao Briselski sporazum. Sporazum je u ime Srbije potpisao predsednik vlade Ivica Dačić, a u ime tzv. Kosova predsednik vlade Hašim Tači, koji se trenutno nalazi pred Specijalim sudom u Hagu gde mu se na teret stavljaju ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Briselski sporazum je u Srbiji izazvao veliko nezadovoljstvo, što je i rezultiralo protestima u Srbiji. Da je Briselski sporazum štetan po nacionalne interese Srbije ocenili su i brojni akademici, profesori, a nema na ovakav politički potez nije ostala ni Srpska pravoslavna crkva. Akademik i doktor pravnih nauka Kosta Čavoški je uoči sastanka u Briselu upozorio državni vrh da ne pristaje na briselske ucene, a akademik Matija Bećkovič rekao je: „Kosovo nema cenu i može se samo dati džabe, što je primer gotovo nezapamćen u istoriji. To je tako retko kavaljerstvo u današnjem svetu i ući ćemo u istoriju po toj galantnosti.“
Sa druge starne Ustavni sud Srbije odbacio je predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma, a to je učinio na preporuku tadašnjeg ministra pravde, a sadašnjeg ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića koji je izneo stav da je u pitanju politički, a ne pravni akt. Na ovaj način direktno je povređena nezavisnost sudske od izvršne i zakonodavne vlasti, što per se predstvalja ogroman problem.
Treba napomenuti i da se u čitavom tekstu sporazuma ni na jednom mestu ne spominje Republika Srbija.
Koji je rezultat Briselskog sporazuma? Strukture bezbednosti i pravosudne institucije Srbije na prostoru južne srpske pokrajine su ukinute, a Zajednica srpskih opština još uvek nije uspostavljena. Ovakvo postupanje predstavnika privremenih prištinskih institucija značajno otežava dijalog, a na poštovanje sporazuma iz Brisela zvaničnici Evropske unije konstantno podsećaju Prištinu, poslednji je o tome govorio portparol Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Peter Stano. Stiče se utisak da i pored opomena pojedinih zvaničnika, Brisel ne pruža dovoljne napore kao posrednik u dijalogu Beograda i Prištine, te predstavnici tzv, Kosova za sada ne samo da prolaze nesankcionisano zbog nepoštovanja sporazuma, već im Brisel pritiscima na državni vrh Srbije obezbeđuje sve više efektivne kontrole na prostoru Kosova i Metohije. U prilog tome treba napomenuti i poslednje promene na Kosovu i Metohiji, a to jeste da elektroenergetski sistem na severu više neće biti deo Elektroprivrede Srbije već će funkcionisati u okviru objedinjenog elektroenergetskog sistema Albanije i tzv. Kosova.
Vođen iskustvom Briselskog sporazuma, postavlja se pitanje da li će i takozvani „sporazum“ iz Vašingotna biti ispunjen samo u delu koji predviđa obaveze srpske strane i kakve će to posledice izazvati po pitanju rešavanja političke krize na prostoru južne srpske pokrajine?
Kada i kakav se kraj dijaloga Beograda i Prištine očekuje?
Dijalog Beograda i Prištine traje već više od devet godina, nestručna i nevešta srpska diplomatija, naročito od 2012. godine pa do danas, kao posledicu ima nepovoljan položaj Srbije. Predstavnicima privremenih institucija u Prištini retko šta nije predato od strane državnog vrha Srbije, pozivni broj, zdravstvo, sudstvo, policja, energetika. administrativna kontrola prelaza, samo su neke od predatih stvari. Međutim i ako smo svedoci da se pritiscima Zapada naš državni vrh teško odupire, određena doza optimizma još uvek postoji. Naime, razlike povodom načina statusnog rešenja Kosova i Metohija, ne znače da se pitanja kao što su imovina države Srbije i njenih građana, problem nestalih i povratak raseljenih lica, ali i mnoga druga pitanja, ne mogu potencirati sa srpske strane i ne samo to, Srbija mora biti znatno odlučnija kada je u pitanju izvršenje obaveza Prištine, jer dosadašnja „mlaka“ politka nije dala nikakvog rezultata. Ako govorimo iz ugla srpskih nacionalnih interesa, svako konačno rešenje u kojem Kosovo i Metohija nisu sastavni deo Republike Srbije je pogubno.
Kraj dijaloga Beograda i Prištine ne zavisi samo od ove dve strane, sve je izvesnije da će se kraj „kosovskog problema“ desiti onda kada se Sjedninjene Američke Države i Evropska unija sporazumeju oko spostvenih interesa.
Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih – “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.
Dimitrije Andrejić je diplomirani pravnik Pravnog fakulteta u Nišu, koosnivač i zastupnik Studentske asocijacije „MAAT“.