četvrtak, 21 januar

Rajko Petrović, direktor Slobodne Zone: „Institucije umesto da pomognu najslabijima, štite najjače u društvu“

Rajko Petrović, direktor Slobodne Zone: „Institucije umesto da pomognu najslabijima, štite najjače u društvu“

Za nama je još jedan 15. jubilarni filmski festival „Slobodna zona“, utisci se sumiraju, a naš najjači utisak je taj što su i ovog puta prikazani hrabri filmovi, još hrabrijih autora.

Otvorene su teme o kojima se u javnosti malo ili skoro nikada ne govori. Hrabri i skromni su i organizatori festivala, prvi među njima, u intervjuu za naš portal, direktor Slobodne Zone Rajko Petrović, kaže da je zadovoljan kako je sve proteklo, da su imali sale pune gledalaca, važne i relevantne goste. Na početku našeg razgovora ističe i da je program bio bogat, raznovrstan i kvalitetan, i da je prikazano više od 49 filmova u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. A da li je teško u ovim vremenima organizovati jedan ovakav festival, Petrović priča:

– Što se tiče hrabrosti ona nam ne manjka, ono što nam fali, ali pretpostavljam ne samo nama već kulturi generalno, su sredstva da ostvarimo sve ambicije i želje koje imamo. Navikli  smo da radimo u ovim okolnostima i izveštili se da sa onim što imamo na raspolaganju napravimo najbolji mogući proizvod.

Tačno je 15 godina od prvog festivala, da li se Vaša tadašnja vizija realizovala do ovog trenutka?

Na početku festivala bio je drugi tim u odnosu na ovaj koji sada radi festival. Slobodnu Zonu su osnovali Katarina Živanović i Marko Popović u okviru Fonda B92, i oni su organizovali prve tri edicije festivala, koje su održane u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Tada je  prikazano je 15-ak filmova. Četvrtu Slobodnu Zonu je radio kao selektor naš fenomenalni dokumentarista Srđan Keča, a potom smo došli Branka Pavlović i ja u ulozi selektora i urednika programa. Od prethodne ekipe dobili smo savet da je došlo vreme da se festival širi i da polako krenemo da radimo na tome. Posle prvog festivala organizovana je i Turneja Slobodne Zone po Srbiji. Shvatili smo da bi bilo dobro da ta ideja o decentralizaciji kulture ne bude samo u vezi sa tim projektom, već da deo programa festivala ponudimo istovremeno u Novom Sadu i Nišu. Potom su krenule i druge programske linije i relativno brzo smo postavili bazu festivala. Orijentisali smo se na angažovane filmove iz sveta, regiona, ali i na program za mlade, nazvan Slobodna zona junior (takmičarski deo 14+). Imamo i Žensku liniju koja prati rad najznačajnih autorki u svetu igranog i dokumentarnog filma, otvara razne teme o položaju žene u društvu.

sz-dkc-5-7617347
Foto: Slobodna Zona

Rekli ste da je ove godine program bio „malo sužen“, ali kvalitetniji. Da li dobijate dovoljnu podršku za organizaciju festivala od onih koji mogu da ga finansiraju, države pre svega?

– Generalno, za kulturu se odvaja premalo sredstava i to je glavni problem. Svi mi koji radimo u kulturi pokušavamo da se snađemo sa sredstvima koje dobijemo i imamo. Ne možemo da se žalimo konkretno na bilo koju instituciju u Srbiji,  jer smo objektivno tretirani, posle Festa i Festivala Autorskog filma, mi smo treći festival po značaju u Beogradu. Delimo ono što ima, ali sveukupno za sve nas je malo, trebalo bi da fond za kulturu u republičkom budžetu bude znatno veći. Vlada koja vodi ovu zemlju mora da bude svesna da je vrlo važno da se promeni ta dominantna “kulturna paradigma Pinka” koja je već 30 godina apsolutna dominantna kao kulturni model. Ako je to model, normalno je da završite sa mladima, od kojih jedan deo njih koji ne želi da se uklopi u taj model napušta zemlju, a oni koji ostaju kao izbor imaju kao uzor, da tako kažem, model “kriminalac i prostitutka”. Mojoj generaciji je bilo lako tih osamdesetih godina kada smo imali npr. EKV, Darka Rundeka, Partibrejkerse i ostale na muzičkoj sceni. Mi smo njih slušali i gledali na tzv. mejnstrim medijima, bili su nam dostupni, i u ponudi. Imali su značajan prostor u svim tadašnjim medijima od novina, radija do televizije. Ma kako to čudno zvučalo – bili su zvezde, mi smo sanjali da budemo kao oni, jer su bili  izuzetno kreativni, pametni, obrazovani. Oni su nam bili tzv. row modeli, i koliko god da je to društvo bilo nesavršeno, iz ove perspektive je kristalno jasno da je vodilo računa o kulturi. I te kako. Danas, ono što bi trebalo da bude na periferiji sistema došlo je u centralni deo. Ne pričam ni o kakvom ukidanju, cenzuri, zabranama već da se stvari postave na svoje mesto.

rajko-petrovic-foto-olivera-indjic-zatvaranje-festivala-1024x683-7617347
Foto: Olivera Inđić

Teme filmova na Slobodnoj Zoni su provokativne, realne, sloboda je univerzalna vrednost. Šta je za Vas sloboda, da li joj je potrebna bilo kakva Zona, i koliko smo mi danas zapravo slobodni?

– Pre nekoliko godina čuo sam da se sloboda nalazi na površini dlana naše ruke i da je samo pitanje da li hoćemo da je uzmemo ili ne. Živimo u okruženju gde nam sve oko nas govori “nemoj da je uzmeš, ako je uzmeš imaćeš negativne posledice, biće ovako, onako, strašno…’, ali kada je uzmete, ili oni koji su hrabri to da urade, shvate da se ništa od tih pretnji nije realizovalo, samo su slobodniji nego što su bili pre toga. Tako se i meni nekako čini, mislim da je svakome dostupna, svako je nosi u sebi, ili pri vrhu dlana, samo treba da je uzme i da se ide dalje kroz život sa njom. Do novog izazova. Što se naše Slobodne zone tiče, mi postojimo zbog toga da podelimo vrstu zajedništva sa onima koji su već slobodni, a onima koji to nisu da pomognemo da to postanu i budu. Sa slobodom dolazi i odgovornost, pa se mi trudimo da stvorimo ambijent  u kome ljudi mogu da se tako osećaju. Koliko smo mi danas slobodni negde je individualna stvar, ali kao društvo slobode kod nas nisu na zavidnom nivou. Medijske slobode su jako skučene, vladavina prava, kao i pravni sistem su u jako lošem stanju. Institucije umesto da pomognu najslabijima, štite najjače u društvu, one koji su inače prezaštićeni na svaki način.

imag5610-1024x761-8813706
Foto: RIC

Film „Dnevnik Diane Budisavljević“ izazvao je najveća očekivanja i znatiželju publike. Zbog čega je to tako? Prošlosti koja nas stalno opominje ili nešto drugo?

–  U Evropi, svetu, ali i kod nas u regionu su proteklih godina prisutni revizionistički pokreti, koji pokušavaju da prekroje istorijsku istinu i činjenice u određenom političkom i javnom diskursu. Zbog toga imamo falsifikovanje istorije u kojoj se podmeću određene alternativne informacije i prave se neki novi narativi koji su izgubili istorijsku bitku. U tom smislu ovaj film je dragocen, jer je totalna suprotnost. On pripada filmovima koji nas istinski opominju i dobar su primer onoga da shvatimo da i u najtežim vremenima postoje herojski činovi koji su ljudski, humanistički i koji nisu bili motivisani nacionalnim opredeljenjima. Diana Budisavljević  je bila austrijska državljanka koja se zauzela za oslobađanje srpske i jevrejske dece iz logora u tadašnjoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Film je značajan zbog kulture sećanja i pokušaja da se istorijska istina i činjenice zadrže onakvim kakve jesu, bez netačnih i zlonamernih interpretacija. Na raznim stranama.

plakatweb-dnevnik-diane-budisavljevic-8467631
Plakat Dnevnik Diane Budisavljević

Festival ima program Slobodna zona junior kao posebnu celinu. Kako ste došli na tu ideju i recite nam nešto više o ovom projektu?

– Projekat Slobodna Zona junior je namenjen mladima, pre svega osnovcima i srednjoškolcima u celoj Srbiji. U tom projektu mi se jako dopao potencijal koja sam ranije prepoznao u nekim drugim oblastima još iz mog detinjstva, a koji nemaju veze sa umetnošću. U to vreme dva sportska kolektiva, fudbalski klub Ajaks na čelu sa Johanom Krojfom i košarkaški klub Partizan sa Draganom Kićanovićem, imali su odlične škole za mlade igrače. Čitav sistem za rad sa mladima. Mladi igrači su imali mogućnost da mnogo pre svog sazrevanja dobiju priliku da igraju u seniorskim uslovima i prihvataju odgovornost, što im je kasnije dalo mogućnost da izrastu u najbolje fudbalere i košarkaše. Mi smo uz pomoć Aktiva profesora gradjanskog vaspitanja kreirali program Film kao dodatno sredstvo u nastavi Građanskog vaspitanja, objavili smo do sada četiri izdanja priručnika o upotrebi filma kroz nastavu. Njega prate i DVD kompilacija kratkih igranih, dokumentarnih, animiranih filmova i ovaj program se realizovao u 60 odsto osnovnih i srednjih škola na teritoriji Srbije. Kroz ovaj projekat je prošlo više od  pola miliona mladih, i 1700 nastavnika. Istovremeno imamo i radionice dokumentarnog filma, gde deca imaju mogućnost da izučavaju ovu oblast i da jednog dana ako žele probaju da postanu film mejkeri.  Razmišljamo da deo programa ponudimo i predškolskim ustanovama u Srbiji jer je veoma važno da deca na vreme upoznaju film, kulturu uopšte. U današnjem svetu gde postoji velika pretnja od  lažnih vesti i spinovanja, deca treba od malena da se uče šta je istina i kako da dodju do nje.

rajko-petrovic-foto-olivera-indjic-1024x683-1647313
Foto: Olivera Inđić

Po čemu se razlikuje Slobodna Zona kod nas u odnosu na slične festivale u svetu?

– Naš festival pripada porodici tzv. Human rights festivala, kojih ima u celom svetu. Ali mi nismo tipičan Human rights festival, jer pokušavamo da nađemo balans između važnosti teme i umetničkog kvaliteta filma. Uglavnom većina sličnih festivala akcenat stavlja na samu temu, dok mi gledamo da izaberemo film što bolji i po umetničkom kvalitetu. Na taj način razvijamo poseban odnos prema publici i trudimo se da između dva festivala biramo one najbolje u umetničkom smislu, i sa temama koje su lako prepoznatljive našoj lokalnoj publici.

Šta je potrebno da se uradi da bi dokumentarni film u Srbiji dobio više na značaju i gledanosti?

– Trenutno, ovo je jako dobar period za dokumentarni film i dokumentariste u Srbiji, mogu da kažem Periklovo doba. Da bi dokumentarni film kod nas još više zaživeo pre svega u bioskopima potreban mu je kontinuitet. Dobro je da je Filmski centar pre par godina uspostavio sistem konkursa na kome dokumentaristi mogu da konkurišu sa svojim projektima. RTS je otvorio tzv. dokumentarne slotove u prime time terminu na drugom i trećem programu, sa veoma dobrim filmovima iz Srbije, regiona i celog sveta. Kod nas poneki dokumentarni film napravi veliki odjek u regularnoj bioskopskoj distribuciji, poput makedonskog Zemlja meda, pobednika Sandens festivala ili filma Mile Turajlić Druga strana svega.  Nama nedostaje što više nezavisnih bioskopa poput Dvorane KCB, Art bioskopa Kolarac u Beogradu gde bi publika imala priliku da ogleda ovakve filmove. Takođe bi trebalo formirati sistem na nacionalnom nivou kojim bi trebalo podržati centre za kulturu da emituju art house igrane i dokumentarno-angažovane filmove. Postoji još jedan fenomen koji utiče na položaj i tretman dokumentarnog filma u bioskopima, a to je da poslednjih par godina na svetskom nivou, za publiku najatraktivniji, dokumentarni filmovi vrlo brzo budu otkupljeni od online platformi poput Netflixa, HBO, i drugih, i samim tim nikada ne dođu na bioskopski repertoar.

sz-dkc-1233237
Foto: Slobodna Zona

Za razliku od nekih drugih festivala, Slobodna Zona putuje po Srbiji tokom cele godine. Kakve su reakcije na vaše programe van Beograda?

– Ljudi su zainteresovani za naš program i mi smo jedini festival koji se već 13 godina realizuje od Subotice do Dimitrovgrada. Trudimo se da svuda gde postoje uslovi prikažemo filmove sa prethodnog festivala. Važno je reći da mi mislimo da nije ekskluzivno pravo samo Beograđana, Nišlija i Novosađana da pogledaju ovakvu vrstu “elitnog filmskog programa”. Još uvek postoji  kulturna javnost i u manjim gradovima, bez obzira na sve što smo prošli u proteklih 30 godina. Nisu svi otišli iz zemlje, i pored njih, jedan deo mladih ljudi koji je ostao da živi tu zainteresovani su za ovaj program. To su najčešće srednjoškolci i gimnazijalci koji planiraju da kasnije odu na studije ili da grade karijeru van države.

Ima puno filmskih festivala. Kakvo vreme dolazi za njih, ko će opstati?

– Festivali polako, ako mogu tako da kažem “idu na dole”. Iako to sada mnogima ne izgleda tako. Kad ovo kažem mislim pre svega na to da se stvorila jedna atmosfera da svake godine morate da imate sve veći broj filmova na programu. Kao da je logika profita prešla u sektor kulture. Sve postaje kao neka trka u kojoj ako želite snažniju podršku fondova morate da imate više filmova u programu, kvantitet postaje dominantan u odnosu na kvalitet i posledica ovoga može da bude to da festivali počinju da liče jedni na druge i da gube svoj autentičan identitet. Zbog toga ne treba da iznenadi što festivali kod nas, regionu i svetu imaju na stotine filmova, a niko od nas nema toliko publike da sve to pogleda. Mislim da to ne osnažuje festivale, nego ih na duži period slabi. Takođe svi festivali imaju problem sa mlađom publikom. Festivalska publika je u velikoj većini 35+ ako to možemo tako nazvati. U svetu je u poslednjih desetak godina primetna „inflacija“ festivala, kod nas isto tako, na radost publike jer ima veću ponudu, a za nas koji ih organizujemo festivale to postaje jedan trend u kome nas ima previše, a sredstava i fondova za podršku premalo. I jako je teško obezbediti stabilnost, održati strukturu, i planirati ozbiljan i suštinski festivalski razvoj. Postoji puno festivala koji krenu, traju par godina i onda se ugase. To postaje jedan od fenomena koji se dešavaju, pa bi možda bilo dobro imati čak i neku festivalsku strategiju na nacionalnom nivou i odrediti prioritete podrške.

dsc_3309-1024x678-7905276
Foto: Anastasija Zec

Da niste u ovom poslu, da li biste danas imali zanatsku obućarsku radnju ili fabriku cipela?

– Potičem iz radničke porodice, ali fabriku cipela sigurno ne bih imao, iako je moj otac bio obućar, a mama domaćica. Moj otac je bio protiv toga da ja nastavim njegov posao i pokušavao je da me ubedi da su škola i obrazovanje jedini pravi put za mene. Ali ja nisam za to mario, pa nisam baš bio sjajan đak u srednjoj školi, više sam mario za neke druge stvari i diplomirao sam četiri godine iza svoje generacije, samo da bih stekao uslove da izađem na prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti i upišem filmski režiju. Spremao sam se intenzivno i kvalitetno, položio taj težak prijemni iz prvog puta i moj život je dobio sasvim drugi tok. Da nije bilo tako, verovatno bih bio vlasnik neke picerije, restorana ili kafića u svom rodnom Čačku. Ili bih kao i mnogi drugi napustio zemlju. Pokazalo se da je moj otac bio u pravu. Obrazovanje je najčešće jedini način za takozvanu društvenu pokretljivost za decu iz porodica koje pripadaju nižim socijalnim slojevima. Ono što zabrinjava u našem društvu je što je društvena pokretljvost sve manja i niža. I to može vrlo skupo da nas košta.

Foto/Cover: Tanja Drobnjak

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *