Koliko vas se zapitalo kakve je sve lepote i tajne skrio kanjon Đetinje? Verujem da su mnogi od vas nebrojano puta žureći do krajnjih destinacija Crne Gore, Zlatara ili Zlatibora, samo projurili pored Užica i tek na onoj velikoj uzbrdici bacili pogled preko ramena na grad u „rupi“ i ostatke moćnog srednjovekovnog zdanja.
I ja sam bio među tom većinom sve do prošlog proleća kada sam rešio da sa Đetinjom pređem na „ti“ i makar na kratko zavirim u škrinju prepunog kojekakvog blaga. Naravno, onog iskonskog i najvrednijeg – prirodnog.
U Kremanskoj kotlini, čuvenoj po predanjima i proročanstvima, spajaju se četiri reke noseći ledenu vodu koju su skupljale po vrletima Tare i Zlatibora. Tu, gde su se u jednoj tački našle neobuzdane sile prirode, nastaje Đetinja koja će nošena ovakvim moćnim „rođenjem“ otisnuti se na 75 kilometara dugo putovanje, pa čak i drznuti se da prođe tamo gde bi malo ko i pomislio. Do trenutka kada se bespogovorno prepušta Zapadnoj Moravi, Đetinja prolazi, ali pre svega tvori brojne kanjone, tesnace, meandre i kotline. Naravno, da je najzanosnija tamo gde je tvrdo, gde je muka, tamo gde je poželjno pokazati svoj ercovski karakter i tvrdoglavost. Samo u takvim minijaturama gde neverovatna snaga gura, vrluda, buši, brusi sve pred sobom samo iz odlučnosti i nadrealne želje da se opstane, da se savlada prepreka možemo da vidimo njenu iskonsku lepotu. Takvi su i gorštaci rođeni pored Đetinje, što su uz nju stasavali i u njoj se kalili i čeličili, pa i u ljutim vremenima znali kako da prežive i da prođu dalje, baš kao i ona.
Oduvek je bila metaforično rečeno aorta, davala život svima, povezivala ljude, životinje i biljke. Pozivala je na harmoniju, na sinergiju i na poštovanje svih bića u prirodnom ciklusu. Na žalost, većina je to zaboravila i prihvatila bogom dano i ničim zasluženo prirodno bogatstvo, dok se samo malobrojni ovoga pridržavaju pokušavajući da očuvaju sklad bez kojeg se ne može zamisliti opstanak svih nas. To ne važi samo za ovaj kraj. Sve(s)t se menja svuda, donosi nam manjak empatije i dominaciju ega, pa tako ovo „pomračenje uma“ nije zaobišlo ni obale Đetinje.
Ali, danas neću otići na tu stranu. Ovo nije priča o zagađenosti Đetinje, o ugroženosti flore i faune ili o đubretu koje bacamo sami na sebe, mada bi o tome moglo naširoko da se piše. Ovo je priča o moćnoj planinskoj reci i divnoj prirodi koja se još uvek grčevito drži za nju.
Parkirali smo kod gradske plaže i krenuli uzvodno da pratimo Đetinju. Reku ne pratimo samo mi već se uz obalu nalaze i ostaci trase starog voza Ćire, pruge koja je povezivala Užice i Vardište, a danas se oni koriste kao uređena pešačka staza. Nije slučajno ovde postavljena pruga. Vekovima je tuda postojao karavanski put koji je povezivao ljude i granice, Jadran sa Istokom, pa su odjeke topota konja najčešće pravili trgovci, ali i vojske koje su kretale u svoje krvave pohode. Kao osmatračnica i vid zaštite karavana podignuta je u XIV veku tvrđava visoko iznad grada koje se koristila sve do 1863. godine kada je porušena u vreme proterivanja Turaka.
Kada je Ćira preseljen u muzej njegovim tragovima su krenuli prirodnjaci, planinari, izletnici, rekreativci, pecaroši…Svako je tražio svoju mrvu zadovoljstva i svoj delić neke neispredene priče, a boga mi, Đetinja ih ima na pretek.
Na Đetinji je 1900. godine izgrađena prva hidrocentrala u Srbiji, a druga na svetu u kojoj su korišćeni Teslini principi višefaznih struja. Hidroelektrana nastaje samo pet godina nakon što je podignuta, istorijski gledano, najznačajnija hidroelektrana na Nijagari. Kad smo već kod istorije, na obali Đetinje na mestu zvanom Staparska Gradina nalaze se ostaci naselja koje se protezalo kroz više epoha, a pronađeni alati i oruđa ukazuju na neolit i bronzano doba. Danas se tu gradi arheološki muzej čiji će zahtevi i potrebna infrastuktura dodatno narušiti postojeći ekosistem. Ne kažem da nam ne trebaju muzeji i/ili turističke atrakcije, samo mi se čini da nikako ne uspevamo da pronađemo pravi balans između turizma i prirode. U toj dilemi, uvek priroda služi za potkusurivanje.
Nailazimo na napravljenu branu i prelepi veštački vodopad. Iako ga nije priroda oblikovala, on svojom impozantnošću ni jednog posetioca ne ostavlja ravnodušnim. Preko puta vodopada kreće staza ka vidikovcu Đurića orlovi. Staza je odlično markirana, vodi kroz gustu šumu i preko stena, od kojih je najzanimljivija ona koja ima i ime – Igla, pa sve do vrha brda i nekoliko prelepih vidikovaca. Odavde se pruža pogled na celo Užice, na kanjon Đetinje koji meandrima miluje grube krečnjačke litice, na tunele, staru i novu prugu, ali i na one vozače sa početka teksta koji, jurcajući i ne znajući, propuštaju najlepše.
Na samoj trasi se nalazi na desetine neosvetljenih tunela i možete izabrati da li ćete proći kroz njih ili ih zaobići što znači i silazak do reke. Mi smo uglavnom birali zaobilaženje. Ipak mi je milije sunce, izmaglica i refleksija po reci, cvetne obale i poneka životinja koje smo sretali nego mračni, blatnjavi tunel.
Stižemo do jedne od najupečatljivijih tačaka, do Kotlova ili Skakavaca. To je mesto gde je Đetinja skupila svoja ramena na svega tri, četiri metra širine i kao da se pretvorila u burgiju koja krči sebi put. Probijajući svoju sudbinu, buči i huči, peni i pleni stvarajući brojne brzake i kotlove. Nije to nimalo lak posao, pa zvuk koji ona pravi oslobađa eho koji se odbija od uzanog kanjona i odzvanja nadaleko.
Svaki korak i svaka krivina nosi neku svoju lepotu, različitu od pređašnjih. Mi smo bili u proleće, ali njena gracioznost ne poznaje godišnja doba.
Potpuno smo im se prepustili, udisali, fotkali, uživali tako da nismo ni primetili silne kilometre koji su bili iza nas. A bilo ih je, boga mi, jedno dvadesetak.
Ono što nismo mogli da ne primetimo je interesantno zdanje još primamljivijeg naziva – Staparski Sorento. Već prilično iscrpljeni i odveć znatiželjni skrećemo u prelepo dvorište gde nas domaćinski dočekuje Radojko Laka Veselinović. Uz pivce i rakijicu koji koštaju koliko već vi procenite da treba platiti, saznajemo da je putovao svuda po svetu, ali eto, nije stigao do Sorenta što mu je bila velika želja, pa je rešio da ostatak života provede u svom Sorentu. Ovde je organizovao smeštaj za malobrojne goste koji žele da udahnu dah iskonske prirode, a u slobodno vreme piše knjige. Danas pisac, nekada čovek pozorišta, večiti filozof… Ovo nije reklama, bez obzira što sam dobio dve knjige na poklon, ovo je više insajderska informacija gde možete uživati u najlepšem izdanju prirode.
Njegov stav je bezbrižan, opušten, neopterećujuć, itekako prijatan. A kako i ne bi kad ga ujutru bude žubor Đetinje i cvrkut ptica. Moja lutanja su me uvek spajala sa nesvakidašnjim ljudima i to je jedan od glavnih razloga zašto toliko volim silne kilometre iza sebe. Bez obzira što sam imao utisak da smo mogli tri dana da pričamo o najrazličitijim temama, nažalost moralo se nazad.
Sunce je već odlazilo na drugu stranu planete, a kiša se spemala da okupa neoprezne. Srećom još jednom se pokazalo da kako zračiš tako i privlačiš, pa nam je kiša u povratku samo sprala prašinu sa cipela negde ispred Užica. Đetinjo, vidimo se ponovo!
Nenad Nešić je rođen i živi u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu organizacionih nauka i sa diplomom inženjera organizacije rada, kako kaže, “za hleb zarađuje u IT industriji”. Kao protivtežu kancelarijskim obavezama i poslu za računarom, pronašao se u sportu, prirodi i putovanjima, o kojima piše na svom sajtu zapaliizgrada.rs.