Kada neko ima više talenata, onda je i njegova biografija na zavidnom nivou. Branka Selaković je književnica i novinarka, a diplomirala je na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta, Univerzitet u Beogradu. Piše poeziju, prozu, drame. Objavila je više knjiga, od kojih se izdvajaju romani: “Ljuta sam“ i “Glineni kralj“, kao i zbirke priča: “Sinkopa“ i “Rez na rebru“. Dobitnica je Nagrade Matice srpske-Društvo članova u Crnoj Gori, Nagrade “Miroslav Dereta“, Nagrade “Stevan Sremac-Bal u Elemiru“, “Milutin Uskoković“ i drugih. Saradnik je medija za koje piše testove o događajima, ličnostima i fenomenima iz prošlosti. Trenutno je autorka i urednica kultne emisije “Kod dva bela goluba“ koja se emituje na Prvom programu Radio Beograda.
U našoj rubrici „Pet pitanja, pet odgovora, bez ustručavanja“ otkriva kako vidi sebe i svet oko nas.
Kako biste opisali društvo i vreme u kome živimo – šta vam smeta, šta vas sputava, šta vas čini zadovoljnim?
„Dinamično, turbulentno, upitno, konfuzno, na mahove blistavo, reči su kojima bih prvo opisala osećaj kada govorimo o ovdašnjoj i svetskoj društvenoj situaciji. Svakako, to je zasnovano na ličnom senzibilitetu i sistemu vrednosti koji imam u odnosu na geopolitičke, naučne, ali i kulturološke domete ove decenije, pa čak i ovog veka. Može biti da me s godinama ništa ne iznenađuje i ne fascinira. Ipak, mir pronalazim u umetnosti, koja je odvajkada moj izvor svih fascinacija“.
Kada biste imali najvišu političku moć koja bi bila vaša prva tri poteza i zbog čega baš to?
„Svi verujemo da bismo uspeli da učinimo najbolje, kako bi svaki pojedinac bio zadovoljan, uspešan, srećan, međutim to je daleko od istine, daleko od realnih mogućnosti. Nekada sam bila utopista, a tih tragova se nisam oslobodila, i verovatno neću nikada. Smatram da se može dosta učiniti da život svima bude ugodniji, ali za to su potrebne odluke u skladu s vrlinama. No, to je izluzija. Zasigurno, pokušala bih sebi da obezbedim distancu i dugo bih osmatrala, a onda bih se latila knjige i učenja, jer o tom pozivu i obavezama koje bih imala malo šta znam“.
Na šta ste najviše ponosni u životu – privatno i poslovno, a šta biste da zaboravite – a ne ide vam?
„Ne volim zaboravljanje, mada znam da je katkad lekovito. Pre nekoliko godina napisala sam ciklus tekstova koje sam nazvala “Zaboravljene“, a u kojima oživljavam heroine naše prošlosti, prve učiteljice, naučnice, lekarke… I dalje radim na tome, sporo, strpljivo i tiho. Na to sam ponosna, kao i na sposobnost da se povučem i osamim. Svakako, najveći izvor radosti, ponosa i sveobuhvatnog smisla dobijam od svog deteta“.
Kada čovek može za sebe da kaže da je srećan i zadovoljan ili uvek fali „ono nešto“?
„Svakog dana mi nešto nedostaje, stres je često snažan i intenzivan, zbog nečeg se srdim i istovremeno ne žudim ni za čim, jer imam sve. Pod tim sve mislim na mogućnost da u svojim mislima, zahvaljujući intelektualnom biću pronađem radost, sreću, mir, nadu, spokoj, pa i rešenje za nedaće koje umeju da udare iznenada, da mučki izbiju dah. Dokle god smo dete i ja zdravi, negde ćemo naći kutak i rešenje“.
Gde ide ovaj svet i mi sa njim?
„To je pitanje je uticalo na razvoj ljudske svesti i kritičkog sagledavanja individulnog i kolektivnog delanja od Stare Grčke i civilizacija Dalekog Istoka, do modernog čoveka. Budućnost je posledica odluka. Za opstanak čoveka ključna je priroda, a to je dobrom delu sveta samo uzgredna stavka u konzumerskom, nepromišljenom životu. Sve ostalo je nevažno, ako uništimo jedino mesto na kojem je moguć opstanak. Bez čiste vode, zemlje, vazduha, životinja koje pomažu opstanak eko-sistema, nema ni nas“.
Miljan Paunović je urednik portala Media Start Info (koji radi iz ljubavi prema novinarstvu, volonterski), a zaposlen je na poziciji zamenika šefa deska na portalu Biznis.rs (zavoleo je i ekonomske-biznis teme). Inače je diplomirani politikolog i autor dva romana „Soba tajni“ i „Tuneli prošlosti“. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).