sreda, 22 septembar

Istanbulska konvencija kao garant borbe protiv nasilja nad ženama

Istanbulska konvencija kao garant borbe protiv nasilja nad ženama

Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznatija kao Istanbulska konvencija, ugovor je Saveta Evrope o ljudskim pravima protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici koja je otvorena za potpisivanje 11. maja 2011. u Istanbulu.

Konvencija ima za cilj sprečavanje nasilja, zaštitu žrtava i okončanje nekažnjivosti počinilaca.

Konvencijom se želi dati doprinos suzbijanju svih oblika diskriminacije nad ženama i promovisanje suštinske jednakosti između žena i muškaraca, uključujući i osnaživanje žena.

Republika Srbija je potpisala (2012. godine) i ratifikovala (2013. godine) i stupila je na snagu u 2014. godini.

Države koje ratifikuju Konvenciju moraju da inkriminišu nekoliko krivičnih dela, uključujući: psihičko nasilje; uhođenje; fizičko nasilje; seksualno nasilje, uključujući silovanje, koje eksplicitno pokriva svako učešće u radnjama seksualnog karaktera bez pristanka sa članom, prisilni brak; sakaćenje ženskih genitalija, prinudni abortus i prinudna sterilizacija.

Foto: Ilustracija/Protesti/Pixabay.com

Opšti cilj konvencije jesu prevencija, zaštita, krivično gonjenje, zajedničke politike i nadzor.  Kada ratifikuje Istanbulsku konvenciju, zemlja mora da preduzme sledeće mere:

Da podstakne sredstva javnog informisanja i privatni sektor, preciznije da uspostave standarde za veće poštovanje rodnih uloga i osporavanje stavova koji pravdaju nasilje nad ženama.

Podizanje svesti o različitim oblicima nasilja, njihovoj razornoj prirodi i uticaju koji imaju na žene i decu.

Obrazovanje iz oblasti nenasilja i jednakosti između žena i muškaraca, to uključuje nastavni materijal o rodnoj ravnopravnosti, rodnom nasilju, nenasilnom rešavanju sukoba i pravu na lični integritet u zvaničnim planovima i programima na svim nivoima obrazovanja.

Promovisanje promene u socijalnim i kulturnim obrascima ponašanja žena i muškaraca.

Uvođenje programa i aktivnosti za osnaživanje žena i rešavanje konkretnih potreba ljudi u osetljivim situacijama sa stajališta ljudskih prava.

Izrada programa kroz koje bi se počinioci nasilja u porodici naučili da usvoje nenasilno ponašanje, a počinioci krivičnih dela protiv polne slobode da izbegnu ponavljanje krivičnog dela.

Podsticanje aktivnog angažovanja i doprinosa muškaraca i dečaka u sprečavanju nasilja.

Foto: Pixabay.com/MSI

Edukovanje stručnih lica koja rade sa žrtvama ili počiniocima da prepoznaju nasilje, reaguju na njega, kao i da naprave odgovarajuće prijave.

Bezbednost i potrebe žrtava i svedoka moraju biti u središtu svake zaštitne mere koju neka zemlja usvoji. Ova prava uključuju:

Adekvatno informisanje jer žrtve moraju biti obaveštene o svojim pravima i znati gde i kako da dobiju pomoć na jeziku koji razumeju.

Žrtve treba da imaju pristup specijalizovanim uslugama podrške, koje često žene pružaju drugim ženama i koje su posvećene nekoj konkretnoj vrsti nasilja. Žrtve takođe treba da imaju pristup opštim uslugama kao što su pravni savet/ pravna pomoć, psihološko savetovanje, finansijska pomoć, smeštaj, obrazovanje, zdravstvena zaštita, socijalne službe i pomoć prilikom pronalaženja zaposlenja.

Regionalne i međunarodne mehanizme za žalbe.

Žrtve moraju imati pristup lokalnom, lako dostupnom skloništu za žene i decu.

Krizne centre za silovanja ili seksualno nasilje. Tačnije, žrtve moraju imati pristup lako dostupnom centru koji se nalazi u blizini i koji pruža neposredno medicinsko savetovanje, negu u slučaju traume i forenzičke usluge. Svi moraju biti ohrabreni da prijave nasilje nadležnim organima kako bi se sprečili dalji incidenti, a pravila o poverljivosti ne bi trebalo da spreče profesionalce da to učine, kada je to opravdano.

Foto: Pixabay.com

Hitne mere zaštite, jer na osnovu njih će policija imati ovlašćenje da ukloni počinioca nasilja u porodici iz doma tokom određenog vremenskog perioda i da mu naredi da ne prilazi žrtvi. Mere zabrane prilaska odnosno zaštite treba da budu besplatne i lako dostupne kako bi se žrtva neposredno zaštitila.

Pravo na bezbedno starateljstvo i na posećivanje dece.

Žrtve moraju da imaju pristup nacionalnom, besplatnom i poverljivom telefonskom broju 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, gde će im biti ponuđeni stručni saveti i gde će biti usmereni na odgovarajuće usluge.

Mora se uzeti u obzir najbolji interes deteta i obezbediti psihosocijalno savetovanje koje je prilagođeno životnom dobu.

Kada ratifikuje Istanbulsku konvenciju, zemlja mora da obezbedi sledeće:

Sankcije koje počinioce odvraćaju od vršenja krivičnih dela.

Efikasno krivično gonjenje. Preciznije u istrazi ili procesuiranju nasilnih krivičnih dela protiv žena imaće se u vidu da su žene nesrazmerno zahvaćene nasiljem; istrage ili procesuiranja neće zavisiti od prijave ili žalbe žrtve i mogu se nastaviti čak i ako žrtva povuče svoju izjavu ili prijavu.

Obezbediti da se uzmu u obzir otežavajuće okolnosti, uključujući i to da je žrtva intimni partner ili bliski srodnik, da je krivično delo počinjeno nad osetljivim licem ili u prisustvu deteta, u dogovoru sa drugim licima, uz ekstremno nasilje ili sa psihičkim posledicama, uz pretnju oružjem ili da postoje prethodne osude za krivična dela slične prirode.

Uvesti zakone koji inkriminišu fizičko, psihičko i seksualno nasilje, seksualno zlostavljanje, uhođenje, žensko genitalno sakaćenje, prinudni brak, prinudni abortus i prinudnu sterilizaciju. Države potpisnice će obezbediti da se kultura, tradicija ili takozvana „čast“ ne smatraju opravdanjem za nasilje istraga Organi unutrašnjih poslova moraće odmah da reaguju na pozive za pomoć, da adekvatno upravljaju opasnim situacijama i da istražuju sve navode o nasilju nad ženama

Kada ratifikuje Istanbulsku konvenciju, zemlja će morati da preduzme sledeće mere:

Obezbediti odgovarajuće mehanizme za delotvornu saradnju između sudova, javnih tužilaštava, organa unutrašnjih poslova, lokalnih i regionalnih organa vlasti i nevladinih organizacija.

Podrška i rad sa organizacijama civilnog društva i NVO.

Foto: Pixabay.com

Formirati ili odrediti neki državni organ koji će nadzirati koordinaciju, primenu, monitoring i evaluaciju Istanbulske konvencije.

Politike koje se zasnivaju na ljudskim pravima.

Istanbulska konvencija šalje jasnu poruku čitavom društvu. Svi moraju razumeti da neće biti tolerancije za nasilje nad ženama i nasilje u porodici. Adekvatno finansiranje svih partnera koji učestvuju u implementaciji Istanbulske konvencije, uključujući i nevladine organizacije.

Sveobuhvatno zakonodavstvo i rodno osetljive politike Uvesti zakone i pomoćne mere za sprečavanje svih vrsta nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom.

Istraživanje i prikupljanje podataka Prikupiti i uporediti podatke i sprovesti istraživanje o učestalosti svih oblika nasilja nad ženama i delotvornosti njihovih mera, koje će biti podeljene sa javnošću, kao i sličnim službama u drugim zemljama radi poređenja i podsticanja saradnje.

Turska je prva zemlja potpisnica ove konvencije, međutim takođe je i prva zemlja koja je ove godine, u julu, povukla ratifikaciju. Redžep Tajip Erdogan (Turski predsednik) se samoinicijativno, bez parlamentarne detbate i bez glasa društva odlučio za ovaj potez.Ovaj događaj komentariše se kao ogroman korak nazad u cilju uspostavljanja jednakosti između polova.

Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih –  “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *