ponedeljak, 14 jun

Aida Ćorović: “Srbija je raspolućena odavno, mi svoju neslobodu zalivamo kao najdragoceniju biljku“

Aida Ćorović: “Srbija je raspolućena odavno, mi svoju neslobodu zalivamo kao najdragoceniju biljku“

Mirovnim i društvenim aktivizmom Aida Ćorović je počela da se bavi u vreme kada je na prostoru bivše Jugoslavije buknuo rat. Od tada do danas njena misija traje, bez obzira što je prošlo 30 godina od početka „posrnuća naroda i narodnosti“.

Borbu za bolji život svih građana, za poštovanje ljudskih prava, borbu za bolje sutra Ćorovićeva shvata kao dužnost, kao deo svoje ljudskosti. Široj javnosti poznata je po tome što uvek kaže ono što misli, ma koliko je to koštalo. A košta je. U razgovoru za naš portal Aida Ćorović je bez zadrške pričala o trenutnoj vlasti u Srbiji, opoziciji, o strahu, pretnjama, „kriminalnoj bandi“, ali i tome kako ona vidi Srbiju u budućnosti. Na početku našeg razgovora priseća se svojih aktivističkih početaka i kaže da u tom trenutku nije razmišljala o bilo kojoj vrsti strukturisanog aktivizma, već  je taj čin bio duboko ličan i spontan.

– Krvavi i brutalni raspad Jugoslavije je do danas ostala moja najveća trauma, osećala sam se kao da neko napada moju dom, moju porodicu. U takvim trenucima, tipična reakcija je neka vrsta pobune, nemirenje sa tako dramatičnom situacijom i pokušaj bilo kakve smislene reakcije da se spreči ili zaustavi zlo. U jesen 1991. godine sam prvi put videla protest Žena u crnom i bez mnogo razgovora, stala u krug ćutljivih žena, koje su nosile antiratne parole. Sa Ženama u crnom sam do danas ostala u kontaktu, čak i kada nisam bila u mogućnosti da učestvujem u njihovim brojnim aktivnostima, one se ostale moji uzori. Nekoliko meseci kasnije, kada je već počinjao rat u Bosni i Hercegovini, sa radom je počela mirovna organizacija Beogradski krug i ona je postala moj drugi dom, utočište i mesto gde sam srela i upoznala najčasnije ljude koje je Srbija imala u to vreme. Nekako u isto vreme, angažovala sam se u Građanskom savezu, ali, ni taj angažman nije struktuiran i svesno politički, već još jedan u nizu pokušaju da budem korisna i da na svaki način ratu kažem NE.

 Kako je bilo tih „devedesetih“ iz vašeg ugla?  

– Bilo je to teško i bolno vreme, svakodnevno smo bili izloženi iživljavanju miloševićevsko-radikalnim medijima, lažima i propagandi, bili smo silovani nestašicama, enormnom inflacijom i siromaštvom, različitim vrstama ucena, maltretiranjima i zastrašivanjima. Bili smo trovani navodnim pretnjama od strane izmišljenih neprijatelja, otimačinama Miloševićevih opskurnih bankara i kriminalaca svake vrste. Iz današnje perspektive, sve moje tadašnje aktivnosti, svi ljudi s kojima sam se družila i išla na proteste, zapravo su bili neka vrsta sigurne kuće, bili su brana od suštinskog zla za moj um i moje emocije. Antiratni aktivizam me je sačuvao da ne poludim i ne izgubim dušu. Tek mnogo godina kasnije o aktivizmu sam počela da razmišljam kao o angažmanu koji se pretvorio u neku vrstu profesije, počeo je da dobija strukturu, a ja sam otkrila da postoji čitava jedna teorijska grana koja se bavi ovom vrstom javnog angažmana. Od spontane, duboko lično proživljene i čisto emocionalne reakcije početkom devedesetih, aktivizmom sam nastavila da se bavim kao opredeljenjem i profesijom krajem devedesetih i to traje do danas. Od toga da mi je cilj bio da se ne osećam kao ostrvo i da se javno oduprem ratu, moj aktivistički razvoj je sazreo do faze kada sam shvatila da mogu da doprinesem opštem dobru i kada je cilj postao dugoročna i mukotrpna borba za demokratizaciju, pacifikaciju i boljitak našeg društva u svakom smislu reči.

Opominjete vlast, Aleksandra Vučića. Šta mislite, zbog čega on misli sve najbolje o sebi (pa čak i kada sebi upućuje kritike), i zbog čega vređa one koji ne misle kao on?  Da li je uradio nešto dobro od kada je na vlasti?

– Mislim da ja nisam adresa za prvo pitanje, mada, nisam sigurna da bi sam Aleksandar Vučić mogao da odgovori na njega. Takođe, čini mi se da je Vučić ozbiljno i duboko poremećena ličnost, da pokazuje knjiške primere reakcija koje se vezuju za sociopatiju, narcisoidne poremećenosti i opsesivno-kompulsivne ispade. Otkako ima svu vlast i kako je sebe nametnuo kao nedvosmislenog vladara, rekla bih čak i vlasnika Srbije, Vučić je izgubio i poslednje naznake racionalnog rasuđivanja, izgubio je u potpunosti bilo kakvu autokontrolu i autocenzuru, okružio se najgorim ološem i ulizicama koje hrane njegov prenaduvani, bolesni ego. Deluje mi kao da je sve komplekse i frustracije svog detinjstva i mladosti, on sabio u ovih nekoliko poslednjih godina i sada se sveti svima nama zato što je bio nevoljeno i odbačeno dete. Pored toga, mislim da je on patološki lažov i u suštini, siledžija i kukavica u isto vreme, osoba koja ima nerazrešen konflikt vezano za sopstvenu seksualnost, emocionalno je nezreo i oštećen, dozvoliću sebi da kažem da je ozbiljno zaostao u emocionalnom razvoju.

Zar ne mislite da preterujete u oceni predsednika?

–  Ako ja kao laik sve ovo zapažam, mogu da zamislim šta bi stručnjaci imali da nam kažu o ličnosti Aleksanda Vučića. On, naravno, nije glup čovek i mislim da mu je jasno da mnogi od nas vide i razumeju stepen njegove mentalne i emocionalne poremećenosti, zato ima potrebu da se ponaša nasilnički, ima potrebu da nas ubeđuje u svoje fantazije i samopercepciju, jer se užasno boji da pogleda u tamni, duboki ambis koji zjapi u njemu samom. Stiče se utisak da je on, u suštini, duboko nesretan i ojađen čovek, koji nije umeo i mogao da kanališe svoje „crne rupe“ koje ga sve više melju i gutaju. Odgovor na drugi deo pitanja se, posle ove moje laičke opservacije nameće sam od sebe – ne, on nije sposoban ni za kakvu vrstu konstrukta, on je po svojoj prirodi mrzitelj, rušitelj i destruktivac. I iz svega što vidimo može se zaključiti da je on čisto zlo koje guta sve pred sobom, ali, ako je utešno, na kraju će progutati i samoga sebe. Jedini „mali“ problem koji ostaje je šta će, uopšte, ostati od Srbije kada Vučić jednom padne s vlasti.

Aida Ćorović/Foto: Marija Janković

Ljude je strah da javno kažu šta misle. Zbog čega je to tako, kako vas nije strah?

– Pitanje se, možda, čini jednostavnim, ali, odgovor nije ni blizu jednostavnosti. Mislim da stvar nije crno-bela, da postoji stotine nijanse sive, odnosno, da postoji niz razloga zbog kojih ljudi ćute. Treba, najpre, imati u vidu širi društveno-istorijski kontekst u kome ljudi sa ovih područja žive vekovima. Naša tragedija je što smo živeli na raskrsnici mnogih puteva, naše teritorije su vekovima bile meta ratova i razdora, veći deo jugoistočne Evrope je bio pod osmanskom i austrougarskom okupacijom. Neminovno je da takvi uslovi stvore jednu vrstu podaničkog mentaliteta. Ne smemo smetnuti s uma da su nam najkvalitetniji i najprogresivniji ljudi najčešće stradali u ratovima, dovoljan je samo Prvi svetski rat, pa da uništi mnogo veću i jaču zemlju u smislu ljudskih kapaciteta. Takođe, Srbija, kao ni ostale južnoslovenske zemlje i narodi, nije doživela nacionalne procvate i vrhunce, mi smo nacionalno neiživljeni i nezreli narodi, sa užasnim kompleksima i strahovima i to kompenzujemo kroz siledžijstvo kad smo u većim grupama. Mi smo društvo koje nikada, de facto, nije izašlo iz feudalnih okvira, a kada se to formalno desilo, mi smo uleteli u neki kvazi socijalizam, gde se država starala o nama, a naša lična odgovornost je bila karikaturalna.

Da li onda građani Srbije imaju svest o ličnoj odgovornosti?

– Većina građana Srbije, to se, da ne bude zabune, naravno odnosi na ceo region, nema svest o ličnoj odgovornosti za ono što nam se dešava. Mi smo kukavice koje drhte pred moćnima i što su oni brutalniji prema nama, mi imamo veću potrebu za samoponižavanjem. Mi potkazujemo svoje rođake i prijatelje ne bi li se umilili „gospodaru“, mrzimo one koji žele da naše društvo promene na bolje i činimo sve da ih sabotiramo, jer nam oni pokazuju kako se može biti slobodan čovek. Mi svoju neslobodu čuvamo, negujemo i zalivamo kao najdragoceniju biljku. Dovoljno je pročitati mudre, prijateljske, istinite, ali u isto vreme opominjuće reči Arčibalda Rajsa, koji nas je video upravo onakve kakvi mi jesmo. Iz svega što sam nabrojala, za mene je ćutanje većine građana na ovim prostorima (opet govorim o celom regionu) sasvim razumljivo i jasno. Ali, da ne budemo sasvim nepravedni i da svu odgovornost svalimo na građane. Ja smatram da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, koja je ogledalo njega samog i u tom smislu smo „prizvali“ siledžije, kriminalce i ubice.

Kakva je onda ova vlast?

– Ova vlast je klasično mafijaški organizovana ekipa, ovde nema P od politike, sve se svodi na siledžijstvo i otimačinu i jedino ako si i sam satkan od takvog materijala, tebi će ovo biti potaman okruženje. Na našu veliku žalost, vidimo da jedan ozbiljno veliki broj ljudi nema problem s moralom i etikom i da im je ovakva vlast po meri. S druge strane, mnogo je više ljudi koji strepe za elementarnu egzistenciju, na mnogo načina su zlostavljani, ucenjeni, saterani u ćošak i nemaju drugi izbor, osim da ćute. Najveći  deo te „ćutljive većine“ čine ljudi koji su bili primorani da sagnu glave i progutaju gorku pilulu SNS vlasti, isključivo iz egzistencijalnih pobuda i potreba. Puno ljudi iz tog miljea se oseća poniženo i bedno, ali, naprosto, ne vide ni jedan način da ostvare svoju egzistenciju, a pošto je ova vlast, bukvalno, uzurpirala sve segmente društva, ako „galamite“ niste dobrodošli ni kod privatnog preduzetnika. O tome da sami budete preduzetnik/ca, a da glasno govorite protiv SNS kamarile, se skoro graniči sa naučnom fantastikom. Takođe, ova vlast drži sve poluge sile i moći, ne zaboravimo da su, bez izuzetka, sve navijačke grupe, sve desničarske grupe i organizacije i gotovi svi ozbiljni kriminalci deo vladajuće ekipe. Na koncu, tu su i podobni mediji, koji najbrutalnije čereče, prozivaju, vređaju, manipulišu, lažu i kroz blato provlače svakoga ko se drzne da kaže reč protiv ove mafijaške družine. Videli ste kako su „narodni poslanici“ (namerno stavljam znake navoda, jer su oni sve, samo ne predstavnici građana Srbije) okomili na naše najbolje glumice i glumce, videli ste i čuli kako mucavo i papagajski čitaju ono što im je poslato iz kabineta predsednika svih građana Srbije. Videli smo i još ćemo gledati brutalne i ogavne napade na ono malo nezavisnih medija koji pokušavaju da govore istinu o onome što nam se dešava, novinari se pojedinačno prozivaju, vređaju, laže se o njihovim životima i aktivnostima. Svako ko se drzne da kaže jednu reč protiv pomahnitalog Vučića i njegove bande će sigurno biti javno, verbalno kamenovan i izložen „toplom zecu“. Ne smemo izgubiti iz vida da ovu državu (ili makar ovo što je ostalo od nje) već decenijama vodi ono što se kolokvijalno naziva dubokom državom, odnosno službe bezbednosti i ljudi koji su kreirali i vodili rat u bivšoj zajedničkoj zemlji. To su ljudi koji su ogrezli u krv i zločine svih vrsta i neće prezati od svake vrste gadosti, samo ako osete da su u opasnosti. Radi se o psihopatama i sociopatama, koji su zahvaljući raspadu Jugoslavije postali milijarderi, izgradili su ozbiljne poslovne imperije, ti ljudi su odavno okrvavili ruke u susednim zemljama, sada će bez ikakvog premišljanja zbrisati sa lica zemlje svakoga za koga posumnjaju da im može biti pretnja. U takvim okolnostima, malo ko sme, ima snage i kapaciteta da se nosi sa tako ozbiljnom mafijaškom hobotnicom. Cena koja se plaća za častan javni angažman je, na kraju, zaista prevelika.

I sada ste veoma glasni i govorite ono što mislite. Izgovorili ste mnoge teške reči, etiketirali  ste  trenutnu vlast kao mafijašku. Nemoguće da vas nije strah?

– Da raščistimo- i mene je često strah i ja sam samo ljudsko biće koje se boji za svoj život, svoju egzistenciju i svoju porodicu. Ja nisam neka nenormalno hrabra osoba koja ne oseća strah, ali, sam odavno osvestila da strahovi sve nas sabotiraju, da nas inhibiraju i da nas koče u sopstvenom razvoju. Ja radim na svojim strahovima, hvatam se u koštac sa njima, tragam za njihovim uzrocima i ta vrsta „unutrašnjeg dijaloga“ za posledicu ima tu moju rešenost da govorim istinu. Ja sam vaspitana da su obraz i čast jednako važni za ljudska bića, kao i hrana. Ako jedna osoba nema ili izgubi samopoštovanje, ona postaje ljuštura i vi sa takvom osobom možete da radite šta vam je volje. Višedecenijsko katastrofalno obrazovanje, devastacija svih moralnih vrednosti, decenijsko ispiranje mozga različitim „varikinama“ koje nas bombarduju sa medija sa nacionalnom frekvencijom, guranje kulture u zapećak i permanentno osiromašenje sada „u punom sjaju“ daju svoje rezultate. Većina građana Srbije je pretvorena u nemisleća i kukavna bića, koja ne misle svojim glavama i koja ćute šta god da im radite. Mi smo obeščovečeni na mnogo načina, ali, čak i u najgorem okruženju uvek postoje ljudi koji tragaju za istinom i ja se trudim da oni budu moju uzori. Ja se nalazim u najboljim i najproduktivnijim godinama, ali, teško dolazim do bilo kakvog plaćenog angažmana, upravo zbog mog nepristajanja na ćutanje. Ja sam bila svesna da će cena biti velika i bila sam spremna da je platim. S druge strane, sloboda koju mi niko ne može oduzeti, sloboda da govorim javno, jasno i tačno, nema cenu i ja odavno nemam dilemu da mogu da živim drugačije.

Kada smo i gde pogrešili, kada je bio taj prelomni trenutak da naše društvo krene unazad?

– Nisam sigurna da mogu da kažem kada je tačno počelo naše potonuće, ne mogu da odredim kada se desio taj strašni klik i kada smo sa kolovoza normalnosti i civilizacijskog razvoja, prešli na ovaj drugi, opskurni kolosek. Već sam se u jednom od gornjih odgovora bavila našom istorijom i možda su naše greške nastale mnogo ranije, a onda se akumulirale, gurale pod tepih i nagomilavale sve do trenutka kada se to decenijsko ili čak vekovno đubre strovalilo na naše glave. Ako pogledamo poslednja dva veka postojanja Srbije i srpske državnosti, možemo jasno uočiti ostrvca napretka i razvoja, a onda plime ratova, razaranja i retrogradnih procesa. Mogu mirne duše da kažem da je Srbija bila modernija i više pratila svetske razvojne procese u vreme nastajanja kraljevine, ili tokom perioda XIX veka gde se, rame uz rame sa razvijenim evropskim zemljama, razvijala i negovala socijal-demokratska misao i ideje jednakosti, nego danas. Sa stidom i žaljenjem mogu da konstatujem da je Srbija danas jedna od najnerazvijenijih zemalja Evrope, na repu smo svih evropskih, pa i svetskih dešavanja, imamo jedan od najgorih autokratskih režima, iz naše zemlje svakodnevno odlaze najbolji i najobrazovaniji mladi ljudi. Institucije su razorene do koske, a drzava pretvorena u mafijašku organizaciju. Možda se u ovom trenutku više ne treba pitati kada je naše društvo krenulo unazad, već, kada će, konačno, krenuti napred. I šta je to što moramo uraditi da bi se učinio prvi korak napred.

Krizni štab u borbi protiv Kovida-19, Ana Brnabić, ministri, koja je njihova prava uloga prema vašem mišljenju?

– Krizni štab, predsednica Vlade Srbije i ministar zdravlja su tim koji je zadužen da služi zloupotrebi podataka i skrivanju epidemiološke situacije u Srbiji, zarad političke zloupotrebe i promocije Aleksandra Vučića koji kao Deus ex machina rešava probleme koji ni vrhunski svetski epidemiolozi ne mogu da reše preko noći. Što se mene tiče, količina nezainteresovanosti za ljudske živote, za muke i patnje običnih, malih ljudi i za stradanja medicinskih radnika je takva i tolika, da zaista govori o sociopatskom odnosu vladajuće garniture i njenog prvog čoveka u odnosu na sve građane Srbije.

Gde je opozicija u Srbiji, kako na nju gledate?  

– Srbija se, praktično, nalazi u situaciji da nema opoziciju i opet možemo govoriti o različitim razlozima zbog kojih smo došli u takvu situaciju. Primarni je, svakako, potrošenost i kompromitovanost onih koji su od 2000-te godine bili na vlasti, glasače odbijaju unutrašnji sukobi u opozicionim strankama i njihovim bavljenjem unutrašnjim, a ne važnim društvenim problemima i temama. Takođe, ideološka različitost i razjedinjenost opozicionih stranaka ne uliva ni malo nade da se mogu naći konsenzusi o važnim temama, ali, i sve češći disonantni tonovi i različite reakcije i komentari na ono šta je aktuelna situacija u Srbiji. Vidljiva je i neskrivena želja i intencija većine opozicionih lidera da budu „prvi među jednakima“ i da sebe predstave kao „harizmatičnog lidera“, što je najčešće, kontraproduktivno, čak i karikaturalno. Mora se, naravno, biti objektivan i reći da je opozicija proterana s medija s nacionalnom frekvencijom i koji su svi od reda, pod Vučićevom kontrolom, a ako se i pominju opozicioni lideri, oni se, isključivo, pominju u najgorem smislu. O njima se svakodnevno čuju užasni konstrukti i laži- od Skupštine Srbije do režimskih medija – mi svakodnevno slušamo sate napamet naučenih monologa, koji su svi napisani u kabinetu predsednika Republike.

Šta se onda dešava sa opozicionim liderima, zbog čega su više pasivni nego aktivni? Veći deo opozicije je bojkotovao izbore…

– Htela bih da iskoristim priliku i dam svoja dva zapažanja, koja mi se, vezano za opoziciju, čine jako važnim. Imam utisak da su najprominentniji opozicioni lideri dobili zadatak od međunarodnih partnera da „se prave mrtvi“ i da ne „drmaju kavez previše snažno“, jer međunarodna zajednica očekuje da Vučić privede kraju procese vezane za priznavanje Kosova kao države. Opozicioni lideri su odlično svesni da nemaju kapacitet za rešavanje ovog višedecenijskog  Gordijevog čvora i da im ova vrsta „vrućeg političkog krompira“ nikako nije potrebna. Po mom mišljenju je to ključni razlog zašto su opozicione aktivnost mlake, skoro nevidljive i manje-više besmislene i praktično se Bošku Obradoviću, koji očigledno nije pregovarač sa međunarodnim partnerima, prepuštaju vidljive opozicione aktivnosti. Očigledno je da se naše društvo nalazi u jednoj vrsti limba, da svi čekamo Vučićeve poteze vezano za kosovski dijalog, da se tako ponaša međunarodna zajednica, tako se ponaša opozicija, ali je problem što nama vreme prolazi, a građani u Srbiji sve teže žive. Dodatno, pandemija je pomerila sve političke teme i sada se oni od kojih, u krajnjoj liniji, zavisi ishod razrešavanja balkanskih galimatijasa, bave zdravstvenim i ekonomskim problemima u svojim zemljama…. Moje drugo zapažanje se odnosi na ideološka opredeljenja srpske opozicije, mada se ideologije na globalnom nivou danas mogu svesti samo na dve reči: novac i moć, moje lično nezadovoljstvo i revolt odnose se na upadljivu sličnost opozicije sa vladajućom garniturom u odnosu na teme Kosova, Republike Srpske, suočavanja s prošloću, sadašnošću sa susedima, odnosno, bivšim jugoslovenskim republikama. Desničarska mitomanija, vokabular i ikonografija, intenzivno uplitanje SPC, iako smo još uvek zvanično Republika i sekularna država, neoliberalna otimačina resursa i siromašenje ljudi, ekološka devastacija i prodaja naših resursa, odnos prema ljudskim pravima.., sve su to teme u kojima je opozicija mnogo sličnija „eliti na vlasti“ nego interesu građana, a upravo je ta vrsta interesa ono što mene motiviše da budem aktivistkinja.

Zbog toga ste i bojkotovali parlamentarne izbore ove godine?

– Da. Pored činjenice da je besmisleno igrati utakmicu koja je uvelike prodata i obesmišljena, moj stav je da više ne biram manje zlo. I neću glasati sve dok se ne pojavi koliko-toliko pristojna građanska opcija, koja ne bude sažvakana od strane bezbednosnih službi i poturena kao kukavičije jaje da se, po ko zna koji put, klizamo po takom ledu. Ali, da prokomentarišem stav opozicije da se ne izlazi na izbore – to jedina suvisla odluka koju je opozicija donela, Vučić je ogolio svoju autokratiju i naterao međunarodne partnere da počnu da tragaju za rešenjima van onih koje je Vučić ponudio pre desetak godina. Takođe, rad Parlamenta je do te mere obesmišljen i doveden na nivo najjeftinije vašarske zabave, da više niko ne može da ima iluzije da je u Srbiji situacija normalna. Ja sam po svojoj strukturi borac, bojkot mi nije blizak kao opcija, ali, postoje situacije kada je bojkot jedino sredstvo koje imate i to je bila situacija u kojoj se Srbija našla ovog proleća. U situaciji gde je  Aleksandar Vućić učinio sve da uništi opoziciono delovanje (što spolja, što unutar stranaka podmetanjem svojih intrudera), gde je napravljen čitav konstrukt od krađe i kupovine glasova, preko pritisaka i različitih vrsta ucena i zastrašivanja, preko svakodnevnog medijskog „ispiranja mozga“, pa do toga da se međunarodna zajednica „pravi mrtva“ na sve te svinjarije, izlazak na izbore je besmislen i više je učešće u sopstvenom političkom ubistvu.

Aida Ćorović/Foto: Marija Janković

Da li su mladi pasivni ili njima ova situacija odgovara? Ipak, premijerka je nedavno rekla da mi nismo podeljeno društvo i da postoji jedna „mala glasna grupa protiv“, te se samo oni jače čuju…  

– Da krenem obrnutim redom.  Aleksandru Vučiću je najmanji greh što je sa svojom bandom opljačkao Srbiju, mnogo veće zlo je učinjeno uhlebljivanjem neobrazovanog, nekompetentnog, primitivnog, bahatog, nezajažljivog, polupismenog, lažljivog i kradljivog polusveta, na taj način su uništene institucije, a jedina vrednost koja je danas na ceni u ovoj zemlji je „veština“ ulizištva, nemorala, spremnosti da budeš najgori oblik ljudskog bitisanja. S druge strane, na marginama ovog raspalog i uništenog društva, stoje ljudi koji imaju znanja, kompetencije, moral, čast i stav, ali su, kao takvi, namerno sklonjeni i poniženi, jer se ne uklapaju u Vučićev koncept države. Iz svega jasno proizilazi da je Srbija, ne podeljena zemlja, već da se u Srbiji žive paralelni životi i paralelne stvarnosti, da postoje dva nedodirljiva sveta, čak i beskonačnosti oni ne mogu imati dodirne tačke. Srbija je raspolućena odavno, već nekoliko vekova se ovde živi šizofreno, nekako smo se saživeli sa činjenicom da su jedni Obrenovićevci, a drugi Karađorđevci, jedni su monarhisti, drugi republikanci, jedni, četnici, drugi partizani, jedni Partizanovci, drugi Zvezdaši… i među njima vlada dubok ambis nerazumevanja i nedostatka bilo kakvog dijaloga. U tom smislu, groteskno i besmisleno je postojanje Ministarstva za dijalog, jer dijaloga nema i neće ga ni biti, pogotovu ako je za dijalog odgovoran onaj koji jedino sam sa sobom razgovara. O premijerki ne bih imala šta da kažem, sve što ona radi ili govori su naredbe njenog „šefa“, Vučić  trbuhozbori kroz  tu neuglednu i skarednu lutku. Bojim se da jedino za šta nam premijerka služi je izrugivanje i podsmeh i mislim da ju je Vučić i postavio da povremeno pomeri fokus sa samoga sebe… E, sada, šta jedan mladi čovek u ovakvom okruženju i ovakvoj konstelaciji snaga može da uradi!? Bojim se, skoro baš ništa ili malo toga. Većina je pasivna, uspavana gomila, zatrovana raspalim i nefunkcionalnim porodicama koje se dave u siromaštvu svake vrste, anestezirana katastrofalnim obrazovanjem, medijima, društvenim mrežama, opštim društvenim okruženjem. Jedan broj onih najboljih gleda da završi svoje školovanje i ode što dalje odavde i samo mali broj onih koji ostanu ovde, su rešeni da se bore i menjaju Srbiju na bolje. Svakako, ni jednima ne zavidim na ovakvoj mladosti. Na žalost…

Prema najavama Vučića izbori će biti najkasnije do aprila 2022. Ko bi mogao da bude novi predsednik?

– Iskreno se nadam da to više nikada neće biti Aleksandar Vučić! Nemam svog favorita, niko za sada ne zaslužuje da bude „moj predsednik“, ali se nadam da ko god da bude, neće Srbiji biti ovakav katil i neprijatelj. I vezano za njega, nadam se da ćemo doživeti da on i njegovi saradnici odgovaraju za ono šta su uradili ovoj zemlji.

Kako vidite Srbiju, region, za pet godina?

– Bez obzira što je kroz naš razgovor provejavalo mnogo negativnih tonova, kritike i nezadovoljstva, želim da završimo sa optimističkim tonovima. Ja iskreno i duboko verujem da je sve ovo kroz šta smo prolazili i još prolazimo, imalo svrhu i da su građani Srbije već napravili iskorak u svom ličnom i kolektivnom sazrevanju. Procesi konstrukcije su mnogo sporiji, teži i zahtevaju više truda i rada, od procesa dekonstrukcije i razaranja. Za izgradnju jedne kuće ili zgrade su vam potrebni meseci ili godina, a za uništavanje samo par trenutaka. Proces rastakanja i umiranja Srbije kakvu smo je znali poslednja dva veka se sada privodi kraju i to je jasno svakom pronicljivom posmatraču. Mislim da se konačno bližimo tom dnu ka kome padamo decenijama, nešto staro, anahrono, istrošeno i retrogradno mora da umre da bi se rodilo nešto novo, bolje i savremeno. Srbija još uvek ima jedan, istina nedovoljan broj ljudi koji se nisu okaljali i prodali ovom svojevrsnom profesoru Volandu, ali, Srbija ima mnogo kvalitetnih ljudi koji žive u inostranstvu i koji se uvek mogu vratiti obogaćeni novim, globalnim znanjima, samo ako im se ponude dobri uslovi. Ja verujem da smo sada na prekretnici i da će prevladati zdrav razum i istinska želja da se naše društvo razvija u nekom drugačijem, boljem i pravednijem pravcu. Naravno, sve to važi za region, a ja sam sigurna da će jednom, u nekoj ne tako bliskoj budućnosti, moći da stvara nova, bolja i održiva Jugoslavija. Ja je sigurno neću dočekati, ali, niko i ništa me ne može sprečiti da sanjam o takvoj zemlji.

Foto: Marija Janković

2 komentara

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *