Srpski građanski zakonik donet je 25. marta 1844. godine po uzoru na Austrijski građanski zakonik iz 1811. iz perioda Ustavobranitelja I kneza Aleksandra Karađorđevića. Njegov tvorac je Jovan Hadžić. Od tog dana počinje i razvoj građanskog prava u Srbiji.
Zakonik je sadržao 950 članova i primenjivao se čitav jedan vek, sve do 1946. godine , što ga čini najdugovečnijim zakonikom u novijoj srpskoj istoriji.
Srpski građanski zakonik je donet zbog potrebe da se uspostavi stabilan pravni poredak u Kneževini Srbiji i radi pružanja veće pravne sigurnosti korisnika zakona, što je i danas potreba, jer bi sudijama bilo lakše da primenjuju pravne propise iz jednog zakona.
Sadržina Zakonika
Zakonik je bio podeljen u tri dela i regulisao je lična prava, stvarno pravo, obligaciono, bračno, porodično i nasledno pravo.
U prvom delu su se nalazile odredbe o ličnim pravima, propisima bračnog i porodičnog prava. Nedostatak se ogledao u neravnopravnom položaju žena, što je bio jedan veliki nedostatak ovog zakonika. Drugi deo je sadržao odredbe stvarnog prava , koje su garantovale neprikosnovenost prava svojine, a treći deo je bio posvećen jemstvu, zalozi i institutu zastarelosti.
Iako je pisan po uzoru na Austrijski građanski zakonik , u srpskom pravu se mogao primetiti uticaj šerijatskog prava, srpskog običajnog prava, te rimskog prava i Napoleonovog građanskog zakonika (Code Civil).
Značaj Zakonika – nekad i sad
Ovaj Zakonik je od velike važnosti za razvoj građanskog prava u Evropi , s obzirom da je jedan od najranijih kodifikacija građanskog prava u Evropi. Posle čuvenog Code Civila, savršenog i konciznog, razumljivog i nepravnicima, koji se uz izmene i dopune i danas primenjuje u određenim segmentima pravnog života, Srpski građanski zakonik je bio neprikosnoven, te nesumnjivo predstavljao pravi most između zakonodavca i onih kojima se obraća.
Donošenje jedinstvenog građanskog zakonika bitno bi suzilo mogućnost pojave pravnih praznina i sprečilo nagomilavanje pravnih problema, pojavom istih. Predratna pravna pravila nije moguće primeniti u svakom konkretnom slučaju, a ni analogijom se ne može doći do iznalaženja pravog smisla pravne norme, jer je svaki konkretan slučaj jedinstven.
Iz prethodno navedenog jasno se može utvrditi da se, jedino inkorporisanjem svih građansko pravnih normi u jedan zbornik, nesumnjivo doprinosi pravnoj sigurnosti, univerzalnim načelima pouzdanja i svrsishodnosti prava u celini. Jedinstveni građanski zakonik bi rešio pitanje nepreciznosti i neodređenosti odredbi zakona, koje svojom neusaglašenošću, derogiraju esencijalni karakter zakona , te bitno otežavaju tumačenje prava.
Kako bi se išlo u korak s vremenom, odredbe komunitarnog prava (pravo Evropske unije) bi svakako trebalo prihvatiti i implementirati u sistem, ali bi trebalo voditi računa i o (ne)narušavanju nepovredivosti etičkih stavova jednog društva, tradicionalno orijentisanog uz oštro zastupanje, pomalo uvreženih stavova.
Građanski zakonik bi u svom karakteru trebalo da sadrži autentičnost i da svojim dalekosežnim pravnim dejstvom reši suštinski važne pravne probleme jednog društva. U samom srpskom društvu donošenje Zakonika bi podstaklo i kulturološki preporod, a samim tim i intenzivniji razvoj srpskog društva u celini.
Autor teksta je student Pravnog fakulteta u Kragujevcu i predsednik Studentske asocijacije.
Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih – “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.
Foto/Cover: MSI/Pixabay.com