Pandemija korona virusa bez sumnje ostavlja posledice na svaki aspekt društva, te je situacija takva i sa pravnim pitanjima. Posebno se pandemija Kovida-19 odrazila na ljudska prava i na zadiranje u njih.
Mere zaštite, mere zatvaranja i karantin za kojima su države posezale, samo su neke od stvari koje su uticale na ljudska prava ljudi širom sveta.
Poslednja u nizu stvari koja se našla pred testom poštovanja osnovnih ljudskih prava jeste proces vakcinacije stanovništva.
Pravnu regulativu koja nam može pomoći po pitanju vakcinacije možemo naći u domaćem pravnom sistemu, ali i u opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, kao i u praksi Evropskog suda za ljudska prava.
Šta kaže domaće pravo?
Odgovore na ovo pitanje pre svega bi mogli naći u Ustavu Republike Srbije i to u članu 25 koji se odnosi na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta:
„Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka“ .
Tumačenjem ovako formulisanog člana 25 može se izvući zaključak da se ostavlja svakom pojedincu da odluči šta želi raditi sa svojim telom, odnosno da li želi biti vakcinisan ili ne.
Međutim, postoje situacije kada je vakcinacija obavezna i kada za odbijanje vakcine pojedinac može snositi sankciju. Odredbe koje regulišu te situacije možemo naći u Pravilniku o imunizaciji i načinu zaštite lekovima, kao i u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Kovid -19 predstavlja novinu za čitav svet, te ga kao takvog naš pravni sistem još uvek ne poznaje, međutim poslednjim izmenama upravo Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, omogućava se ministru zdravlja da odredi obaveznu imunizaciju čak i za one bolesti koje nisu navedene u ovom zakonu, a Kovid -19 svakako jeste jedna od njih.
Sa druge strane ako pogledamo praksu Evropskog suda za ljudska prava videćemo da je sud kroz svoju praksu ustanovio da prinudna vakcinacija jeste mešanje u pravo privatnog života koje se jemči članom 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovo jeste pravilo, ali postoji i jedan izuzetak koji možemo naći u slučaju „Solomakhin protiv Ukrajine“, u kome je sud našao da je prisilna vakcinacija bila neophodna u demokratskom društvu i da je njen cilj da se zaštiti zdravlje ljudi i da prestane širenje bolesti, legitiman.
Dakle suština jeste naći ravnotežu između ljudskih prava pojedinca i zaštite zdravlja ljudi, odnosno naći sredinu između interesa pojedinca da se njegov fizički i psihički integritet ne povredi i interesa opšteg zdravlja ljudi.
Država ne bi ni u kom slučaju smela da odredi zabranu kretanja licima koji ne žele da se vakcinišu niti da dublje zađe u njihova lična prava ili da ih u potpunosti ukine, tako nešto je nedopustivo. Država treba da stimuliše svoje građane da učestvuju u procesu vakcinacije, ona čak i ima obavezu da to čini, ali ne sme ni na jedan način da diskriminiše ljude koji to ne žele i one ljude koji zbog prirode svoje bolesti ne mogu da se vakcinišu.
Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih – “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.
Foto: Pixabay.com
Dimitrije Andrejić je diplomirani pravnik Pravnog fakulteta u Nišu, koosnivač i zastupnik Studentske asocijacije „MAAT“.