utorak, 24 novembar

Kampovanje na Stavrosu za nezaborav: Šatore, namesti se!

Kampovanje na Stavrosu za nezaborav: Šatore, namesti se!

Autor teksta: Dragan Gaca Stojanović

Istinita priča našeg čitaoca iz devedesetih godina prošlog veka…

Došao je na red i taj obećani Stavros. Teška srca sam pristao da preskočim Platamon te godine, ali sam obećao Suzani i gotovo. Dok smo se pripremali, Suzana mi kaže da ćemo putovati sa nekim njenim komšijama koji godinama idu u Stavros i strastveni su kamperi.

„Je li, šta misliš da i mi kampujemo, imam ja veliki šator i svu opremu?“ – pita me Suzana.

„Ma kakav kamp, ne dolazi u obzir, nikad nisam kampovao, ne umem bre ni šator da podignem!“-kažem ja. Međutim, tiha voda breg roni. Malo, po malo, ubedila me da probamo, možda mi se svidi.  Kaže da su kamperi posebna vrsta ljudi, da se lepo druže, da pomažu jedni drugima kao da su porodica.  I svašta mi je još napričala. Ok, pomislim, idemo pa kako nam bude. Uzmem šator od nje, donesem ga kući da ga postavim i izluftiram. Jao muke, taman postavim jednu stranu, druga padne, namestim drugu kad ono kraća šipka, pa mi se iščupa kočić i sve popada. Ma haos!!! Uglavnom, namestim ja taj šator i kažem sebi: „Sad si pristao na ovo i više nikad“ Izgubih ceo dan dok sam pohvatao gde šta ide i čemu služi.

Foto: Pixabay.com

Prođe tih par dana luftiranja šatora, popakujem sve u kola i dogovorimo se da odem po Suzanu oko 23 h. Kako sam krenuo od kuće, takva je kiša počela da pada da se nije video prst pred okom. Pokupim Suzanu i krenemo po najvećem pljusku sve očekujući da će kiša prestati. Izlazimo na auto-put i imam utisak da pada još jače. I onda naravno maler. Spadne mi brisač i tako nekoliko puta. Samo da stignemo do naplatne rampe kod Niša. Planirali smo tu da napravimo pauzu dok ne stane kiša, a i tu su nas čekale njene komšije. Nisam se u životu više obradovao Nišu nego kad sam video svetla sa naplatne rampe. Kao da me je sunce ogrejalo. Prođemo naplatnu rampu, parkiramo se, a i kiša je prestala da pada. Mira i Zoran već su nas čekali. Napravili smo kratku pauzu, namestio sam brisač kako treba i krenusmo za Grčku! Ma nisam stigao u drugu da ubacim, opet kiša. Ne kiša, provala oblaka. Kako smo prošli kroz Makedoniju nemam pojma jer od kiše video sam samo Zoranov auto ispred nas. I tako sve do granice sa Grčkom.

Foto: M.P./Stavros

Stižemo na granicu, parkiramo se da odemo do Free shop-a i opet stade kiša. „Hvala Bogu“ – rekoh, „da bar ovih zadnjih 150 km izvozim kao čovek, mozak me zabole!“ Izlazimo iz Free shop-a, cigarete pod mišku, sedamo u kola i pravac na prelaz.

„Kalimera“ -reče nam carinik.

„Kalimera“ – kažem i ja, uzimam pasoše i krećemo.

Kako smo prošli skretanje za Idomeni, opet pljusak. Pa jel to „Welcome to Greece“, majku mu? Uglavnom, kiša ne prestaje da pada, stižemo u Solun i kroz Monastiriu odos do Trga Vardaris, pa levo u Lagada odos pored Zejtinlika, pravac Stavros.  Prođemo i Mikro i Megalo Volvi jezera i konačno ugledamo skretanje za Stavros. Posle 2-3 km od ulaska u Stavros, prolazimo kroz centar i kružni tok pored Platania plaže, dok kiša i dalje pada. Ulazimo u kamp oko 7 ujutru i naravno, osim šatora i automobila, nigde žive duše. A i ko bi normalan po ovakvom vremenu i u ovo doba bio napolju? Parkiramo se usred kampa, izlazimo iz kola i naravno kiša prestaje da pada. Dok se svi protežemo od umora, eto ga jedan čikica ide ka nama: „Oooooo, Zoran, Mira, kalimera! Kako si, dobro? Mnogo teško u put, a? Ela, Voula spremi kafa. “Ukapiramo da je to gazda kampa Ilijas i da odlično poznaje stare goste, Zorana i Miru. Onda se okreće ka nama i pita: „Oooo Zoran prijatel, kako ti zove?“

Foto: M.P./Stavros

Suzana i ja se predstavimo i sednemo svi za sto da sačekamo da nam njegova žena skuva kafu. Izlazi žena sa kafom za sve nas, pozdravlja se sa Zoranom i Mirom, prilazi do nas, a Ilijas joj kaže: „Voula, ovo Zoran i Mira prijatel, Suzana i Gaza od Krajuvas! Gaza, Suzana, ovo moj zena, Voula-general“- i crče od smeha!!!!

Dok smo popili kafu, već se pola kampa probudilo i pojedini prilaze i pozdravljaju se sa Zoranom i Mirom. Vidim da se poznaju od ranije. Stara kamperska ekipa! Lepo, nema šta! Pođemo na mesto za šator, izvadim opremu iz kola i mislim se ko će sad ovo da namešta mrtav umoran od noćašnje vožnje. Međutim, priđoše neki momci, uzeše one moje drangulije i postaviše šator dok si rek’o keks. Uh, super! Zahvalim se momcima, kad mi Zoran reče:

„Nemoj da se zahvaljuješ, to je kamperski običaj, kad dođe novi kamper nameštaju mu šator jer je verovatno umoran, a ti ćeš kad budu odlazili jedan po jedan da im spremaš nešto za uz put, neki sendvič, kafu, keks, sok, bilo šta!“

U jbt, kako dobra fora! Na prvu mi se svidela ta kamperska solidarnost.

Čim smo malo sredili šator, Suzana se brzinom svetlosti presvukla i odletela na plažu, a ja sam ostao da odspavam kao čovek. I onda počinje muka… vrućina u šatoru, sve me nešto žulja, pa oborim ormarić sa sudovima…,  ma nikako da zaspim. Dva sata sam ubeđivao samog sebe da to nema veze sa kampovanjem, nego sa nečim drugim, ali uzalud! Ne mogu da se opustim u šatoru pa da me ubiješ. Izađem onako besan i nenaspavan da potražim gazdu Ilijasa. Svi iz kampa naravno na plaži, cika, vriska, talasi, prava letnja idila. Nađem Ilijasa i kažem mu: „Gazda Ilijas, ja ne mogu da kampujem, je l‘ znaš nekog ko izdaje sobe?“

„Zasto Gaza, ama kamp super drugari, skara, bira, svaki noć!“

Foto: M.P./Stavros

Sve sam ga ukapirao, ali ne mogu, pa to ti je. Na sreću, imao je on slobodnu sobu, ali u mestu 1,5-2 km od kampa. Ja sklopim šator, za 10 min popakujem sve u kola i krenemo zajedno da mi pokaže gde je ta soba. Stignemo do njegove kuće, pokaže mi sobu i da mi ključ. Nisam ni vadio stvari iz kola, odmah sam uleteo u krevet i zaspao! Probudim se kasno popodne, ne mogu da se setim gde sam! I onda vidim Suzanu na terasi kako pije kafu. Sve izvadila iz kola, popakovala i čeka da se probudim. Kaže mi da je došla peške i da su svi u kampu ljuti na mene što sam otišao! Je l‘ možete da zamislite kako je to izgledalo kad su se vratili sa plaže, a u kampu nema šatora, nema kola, nema mene? Jes’ nezgodno!

Posle večere Suzana i ja sednemo u kola i odemo u kamp. Kako sam ušao kolima, kao po komandi ceo kamp je počeo da mi zviždi. Znam i zbog čega. Odemo do Zorana i Mire, polako se svi okupe da čuju što sam otišao. Izvinim se svima, oproste mi, naravno, ali mi ne zaborave iako smo sve vreme boravili u kampu, a samo spavali u sobi.

Prođe tako pet, šest dana, sedimo svi ispred Zoranovog šatora i pijemo kafu posle ručka, a na 10 metara od nas neki Grci, njih šestoro, sedamoro, pripremaju se da peku jagnje na ražnju. Gledamo ih šta rade i onda počinju komentari iskusnih pečenjara.., te mala im rupa, te visoki im kočići za ražanj, te ovo, te ono… Uglavnom, oni raspališe vatru i kad se zaplamtelo dobro stavili su ražanj sa jagnjetom na vatru. Jedan od njih priđe i poče da vrti ražanj kao mikser. Ja kažem Zoranu: „Ovi nemaju pojma, pa ugasiće vatru ovako!“

Foto: M.P./Stavros

Posle pet minuta sedne drugi, isto vrti brzo, pa treći, i tako su se menjali na svakih pet, šest, minuta. Pošto više nije bilo interesantno, pokupimo se i odemo svi na plažu, uz konstataciju da nemaju pojma i da će upropastiti jagnje. Posle nekoliko sati vraćamo se sa plaže i prvo što vidimo, komšije Grci pečenjari, leže oko šatora mrtvi pijani, vatra se ugasila, a na ražnju naslonjenom na drvo, ostale samo koske. Aha, nemaju pojma.

Poslednje veče pred povratak, Suzana i ja odlučimo da posvetimo samo nama i da malo izbegnemo „matorce“ iz kampa. Posle večere odemo u lep restoran na vrh brda u gornji Stavros ili kako ga zovu Ano Stavros. Naručimo piće, okrenemo stolice prema moru, podignemo noge na drvenu ogradu i celo veče smo uživali u pogledu koji se pružao ispred nas na Stavros, Vrasnu i Asprovaltu.

Ujutru sam se probudio baš rano i izašao na terasu da popijem kafu. Tišina, miriše more, pirka neki vetrić i gledam Suzanu kako spava. Osećam da mi se ne ide. Ali ne ono, završilo se letovanje pa mi žao, nego nekako osećam da bih tu bio svoj na svome. Rešim da prošetam dok se Suzana probudi i da pokušam da popravim raspoloženje. Obišao sam baš veliki krug i kad sam se vratio Suzana me zeza: „Išao si da se pozdraviš sa morem, je li?“

„Da znaš da jesam, išao sam da mu obećam da ću opet da dođem!“

Popakovali smo stvari u kola i otišli do kampa da se pozdravimo sa „kamperima“ i sa gazda Ilijasom i Voulom. Krećemo polako i dvadesetak ljudi iz kampa je izašlo da nas isprati. I onda vidim Ilijasa kako maše rukom da stanem. Ja rekoh nešto sam zaboravio. Izađem iz auta i vidim da plače ko kiša, zagrli me i kaže mi: „Gaza, Ilijas mnogo zao zasto ti ide, ti dobro covek, i Suzana mnogo dobro, Ilijas mnogo voli vas. Dodze opet u leto, nema plati nista, razume?“

Foto: M.P./Stavros

Pođoše i Suzani i meni suze, a grlo mi se steglo da jedva izgovorih: „Ne brini Ilijas, dolazimo, vi ste divni ljudi“. Ni ostalima nije bilo svejedno, vidim i oni trljaju oči.

Sedamo u kola i razmišljam kako je samo još više produbio onu prazninu koju godinama osećam kad napuštam Grčku.

Αντίο φίλοι, αντίο Ελλάδα

Foto: M.P. / Stavros

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *