Filmovi „Moja noć“ i „Plavi mesec“ izazvaju posebnu pažnju na 50. FEST-u jer su pre svega dela jakih žena, rediteljki, koje bez zadržke govore o problemima savremenog društva, ali i tuzi kao jednoj od ključnih emocija.
Rediteljka Antoanet Bula i glavna glumica Lu Lampros, predstavile su francuski film „Moja noć” (Ma nuit) koji se takmiči u Glavnom programu 50. FEST-a.
Iako je film imao svetsku premijeru u sporednom programu Horizonti na Venecijanskom festivalu i do sada je prikazan u Torontu, Sao Paolu, Gentu, Getevorgu, FEST je imao svojevrsnu ekskluzivu jer je ovo bila prva konferencija za novinare uživo kojoj je rediteljka prisustvovala.
Film prati 18-godišnju Marion, koja pati zbog gubitka sestre, tokom jedne noći na ulicama Pariza. Susret sa Aleksom (Tom Mersije) pomoći će joj da se otvori prema drugima i dobije novu nadu.
Film otvara citat iz „Godine magičnog razmišljanja” Džoan Didion: „Ljudi koji su nedavno izgubili nekog imaju određen pogled, prepoznatljiv samo onima koji su ga videli na sopstvenom licu”.
Rediteljka je obrazložila zašto je odlučila da se bavi upravo tugom.
„Za mene je tuga veoma filmska i filmična emocija, ali bih rekla da je u ovom slučaju više melanholija ta za koju sam se zainteresovala. Marion je u žalosti ali nije „ubijena“ zbog toga, ima određenu distancu u odnosu na okruženje. Kroz nju sam želela da prikažem kako žive mladi u Parizu i ostalim delovima sveta: u jednom teškom vremenu gde, zbog okolnosti i nedostatka perspektive, postavljaju sebi pitanja kojoj je mladost sklona, pitanja o smislu. Ovde se radi o žalosti jer im je oduzeto ono što obično karakteriše mlade, a to je bezbrižnost“.
Glumica Lu Lampros dodala je da Marion, uprkos muci koju nosi u sebi, voljna da se promeni.
„Iako je jako introvertna i ranjena devojka, ona će u toku te noći shvatiti razne stvari, srešće nekoga ko će joj uliti nadu, ko će je joj pomoći da se otvori prema drugima, da ostvari kontakt sa ljudima iz svoje generacije – poručila je Lampros.„Moja noć” na programu Festa je 28. februara u 22 u Dvorani Kulturnog centra Beograda i 1. marta u 16 u Sali Makavejev Jugoslovenske kinoteke.
Nagrađivana mlada rediteljka iz Rumunije Alina Grigore predstavila je u FEST-ovom pres centru svoj debitantski film „Plavi mesec“ koga gledamo u okviru festivalskog Glavnog takmičarskog programa.
Grigore je zajedno sa glumicom iz svog filma Joanom Florom govorila o svom filmu koga gledamo 28. februara u 17.30 u Kombank dvorani (reprize 1. 3. u 17.00 u DKS i 2. 3. u 11.00 u Jugoslovenskoj kinoteci), a čija se premijera u Rumuniji očekuje 1. marta.
“Borila sam se da napravim film koji ne sledi utabanu strukturu scenarija već prati emocionalni put jednog ženskog lika. Rođena sam u Bukureštu, koji je svojevrsni “balon” kao i Beograd – pretpostavljam, a sve ono što se dešava van te sredine ostaje kulturološki van fokusa. Sa sedam godina otišla sam da živim na selo, ali utisak je, kad sam se vratila, bio da se ništa nije promenilo i što se položaja žena u ruralnoj sredini Rumunije tiče on se pogoršao. Statistički podatak je da svake godine 30 žena strada kao žrtve porodičnog nasilja od ruku svojih muževa, a tek dva odsto žena u Rumuniji se odlučuje na dalje školovanje. Iz razgovora sa ženama iz ruralnih krajeva sam shvatila da njihov život ne ide utabanom stazom, već meandrira i balansira na nekoj vrsti emotivnog ringišpila, a što se tiče filma smatram da svaki film treba da bude 75 odsto emocija, tako da sam uspela u tome” rekla je Grigore.
Joana Flora, koja u filmu “Plavi mesec” igra majku glavne junakinje, rekla je da se našla u podeli ovog filma zato što duboko veruje u rediteljkin proces rada, te da dele ista načela i poglede na stvaranje filma.
Kako je Girgore naglasila danas imamo dva gledišta, jedno je da žene dobijaju nagrade zato što su same uspele da se izbore svojim delom, a drugo da žene dobijaju neku nagradu ili priznanje zato što im je pomoglo društvo ili zajednica. Prema njenom mišljenju oba su legitimna, ali se ona ne bi uvredila da dobije nagradu zato što žene dobijaju nagrade samo zato što su žene, zbog tog ženskog pokreta ili ženske emancipacije”.