četvrtak, 5 avgust

Avantura po „nepoznatoj zemlji“: Prekonoška pećina (I deo)

Avantura po „nepoznatoj zemlji“: Prekonoška pećina  (I deo)

Ni trenutka se nisam dvoumio da se odazovem velikodušnom pozivu udruženja Terra Incognita, te sam se i obreo u Svrljigu.

Tačnije, u njegovoj okolini. Iako nikada nisam bio tamo, duboko u srcu sam znao da će to biti pravi „zapali iz (z)grada“ vikend. I, tako i bi. Za samo dva dana bavili smo se po malo kanjoningom, planinarenjem, speleologijom, uživali u prelepoj prirodi, brčkali u smaragdnom prirodnom bazenu, upoznali se sa bujicom interesantnih istorijskih zdanja i informacija, …

Autoputem smo do Svrljiga došli lako, za oko tri sata vožnje, a posle dodatnih sedam kilometara stižemo u Niševac gde smo se smestili u privatnom domaćinstvu. Dočekao nas je Nenad Ranđelović, osnivač udruženja Terra Incognita. Izuzetno harizmatičan i veseo, ali i obrazovan, informisan i upućen u sve skrivene kutke ovog kraja, naredna dva dana biće vodič i saputnik kakav se samo poželeti može. Sizifovskim naporima bez stabilnog izvora finansiranja i značajne podrške istomišljenika pokušava kroz svoje udruženje da promoviše i realizuje turističke potencijale opštine u kojoj je rođen. Poražavajuće je što ovakve prirodne lepote i istorijska bogatstva nisu prepoznale i neke više instance, ali nažalost, tako je u većem delu Srbije.

Foto: Zapali-iz-grada/Terra incognita/ Prekonoška pećina

Kao retko gde, ovde se prepliću interesantna istorija i fantastična priroda. Na malom prostoru se mogu naći retki prirodni dragulji poput pećina, kanjona, kotlova, prerasti, vodopada, ali i kulturno istorijski svedoci itekako burne dalje i bliže prošlosti.

Vikend avanturu započinjemo odlaskom do sela Prekonoga, a cilj nam je nadaleko čuvena, ali i široj javnosti, prilično nepoznata Prekonoška pećina. Znam da čudno zvuči ovaj epitet, ali zaista je tako. Put nas vodi kroz proplanke i šumarke i brzo stižemo nadomak cilja. Da se ne zbunite, velika pećinska okapina je super mesto za predah, a ulaz u Prekonošku pećinu je kroz mali otvor koji je danas srećom zaključan. Otključavamo i ulazimo. Palimo nešto baterija što smo imali, a uz malo svetla dobijamo i kustosku priču. Pećina datira od vajkada, a u njoj su pronađeni tragovi boravka čoveka iz kamenog i metalnog doba, ostaci pećinskog medveda, lava, hijene… Naravno i da obiluje pećinskim nakitom te je odlukom kralja Milana Obrenovića iz 1888. godine postala prva pećina otvorena za turističke posete u Srbiji. Nekada najlepša pećina, danas je zapuštena i oskrnavljena. Bolne ožiljke su naneli bezumni pokušaji traganja za zlatom i trgovine stalaktitima. Ali, ona i dalje pleni. Kako ulazimo sve dublje u pećinu postaje i sve zanimljivije. Svakim korakom otkrivamo spektakularna umetnička dela, neka visoka i preko pet metara. Uspeli smo da pronađemo i po neku boju u mračnom bezdanu i da sagledamo o kakvim lepotama su još davno pisali Jovan Cvijić i Josif Pančić.

Foto: Zapali-iz-grada/Terra incognita

U nameri da stignemo na sledeću tačku, vozimo se preko arheološkog nalazišta Timacum Maius iz 1 veka. Tu su trgovi, terme, zgrade, novčići, keramika; tu najlepše snove snevaju arheologija i istorija. Samo da pojasnim, mi ne vozimo auto kroz antički grad. Usled nedostatka finansijskih sredstava sve navedeno je zatrpano i umesto svetski poznatog turističkog mesta danas je tu neiskorišćena livada.

Stižemo do Kopajkošare, sela na obroncima planine Kalafat gde se nalazi još jedan speleološki biser, nepravedno zapostavljen i gurnut na turističku marginu. Sedamdesetih godina prošlog veka, vesti iz pećine Samar su bile planetarni hit, a danas je Kopajkošara jedino selo bez asfalta u opštini Svrljig. 1969.godine Milutin Veljković je započeo jedinstven speleološki i naučni poduhvat i u eksperimentu dugom 464 dana oborio Ginisov rekord. Kroz pećinu protiče Kopajska reka praveći mnoštvo kaskada, virova, lavirinata da bi na samom izlazu trijumfalno ripila iz pećine u vidu vodopada Ripaljka visokog pet metara. Na žalost, ni fascinantne prirodne lepote ni Milutinov nadljudski poduhvat zabeležen u svetskoj istoriji nisu dovoljan razlog za uređenje i turističku eksploataciju.

Pošto već nismo mogli da uđemo u pećinu sa jedne, odlučili smo se da probamo sa druge strane, jer ovaj nesvakidašnji spomenik prirode to zavređuje. Posle kraćeg pešačenja po kolskom putu, skrećemo u šumarke. Potpomognuta obilnim padavinama i ovim kvazi letom, bujna vegetacija nezadrživo osvaja prostor i vrlo brzo smo se našli opkoljeni u pravom listopadnom lavirintu. Ko zna šta bi se desilo da nismo ostavljali hlebne mrvice iza sebe.

Nastaviće se…

Foto/Cover: Zapali-iz-grada/Terra incognita/ Prekonoška pećina

Zapali iz grada

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *