Nedavno održani predsednički izbori u Belorusiji vratili su bivšu sovjetsku republiku na međunarodnu scenu.Ono što posebno intrigira jeste stav Zapadne Evrope i Evropske unije povodom održanih predsedničkih izbora u Belorusiji. Naime, stav političkih grupa unutar Evropskog parlamenta jeste da ne priznaju predsedničke izbore, niti Aleksandra Lukašenka kao predsednika uz naglašavanje da izbori nisu bili ni slobodni ni pošteni. Interesantan je ovakav stav iz više razloga:
Prvo: Na predsedničkim izborima održanim 9. avgusta, prema podacima Centralne izborne komisije, Lukašenko je osvojio 80,10 odsto glasova, što bi po evropskim standardima predstavljalo jasan signal da nešto nije u redu, međutim podrška Aleksandra Lukašenka od izbora održanih 2001. godine, pa sve do nedavno održanih izbora, kretala se od 75,65 do 84,4 odsto te se kao pitanje postavlja zašto je baš sada usledila ovakva reakcija Zapadne Evrope? Kao jedan od mogućih odgovora jeste otvorena bitka za prostor nekadašnjih sovjetskih republika i verovatna pretenzija Zapadne Evrope da u Belorusiji ponovi scenario iz Ukrajine, te dodatno proširi vojni prsten NATO-a, oko Rusije.
Drugo: Svedoci smo brojnih osuda od strane trenutnih, ali i nekadašnjih zvaničnika Evropske unije usmerenih na sam izborni proces u Belorusiji, kao i na brutalnost tamošnje policije na skupovima i protestima opozicije. Naravno, takve osude su na mestu, međutim ono što je posebno interesantno jeste ćutanje na istu stvar koja se dešava u Srbiji, ali i u Crnoj Gori. Samo jedan takav primer jeste izjava Donalda Taska, skorašnjeg predsednika Evropskog saveta, u kome čestita Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci na ostvarenim rezultatima na parlamentarnim izborima, a iste te razultate ocenio kao dokaz poverenja građana. Takođe, kao jedan od argumenata nedemokratske vladavine Aleksandra Lukašenka evropski zvaničnici ističu dužinu ostanka na vlasti, ali isti taj argument na ističu kada je Crna Gora u pitanju. Da li je život građana Belorusije vredniji od života građana Srbije i Crne Gore i da li je demokratija jednako važna uvek i na svakom mestu ili je samo interes Evropske unije na prostoru Belorusije veći?
Treće: Kao jedan od važnijih faktora ovog izbornog procesa trebalo bi istaći odbijanje brojnih organizacija pri OEBS-u, poput Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava, da posmatraju odvijanje predsedničkih izbora u Belorusiji.
Sa druge strane kada govorimo o stavu Rusije povodom situacije u Belorusiji, ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, izričit je u podršci narodu Belorusije, ali isto tako ne sakriva bojazan od moguće zloupotrebe trenutne krize u Belorusiji kako bi se nametnula „pravila igre“ koja nameću po rečima Lavrova njihovi „zapadni partneri“. Ono što je bitno istaknuti jeste shvatanje Lavrova da izbori u Belorusiji nisu bili u potpunosti demokratski i da postoje brojni dokazi koji potvrđuju tu tezu, ali i da polaže veru u dijalog između vlasti i opozicije.
Kada sagledamo sve faktore koji su prethodili izborima, ali i sve ono što je usledilo nakon njih, možemo reći da se Belorusija nalazi na posebnoj prekretnici. Evidentno je da su šanse da Aleksandar Lukašenko ostane na vlasti male, ali ostaje pitanje šta će se desiti sa Belorusijom? Da li će rukovođenje državom preuzeti Svetlana Tihanovskaja, koja je svoj „spas“ nakon izbora pronašla u Litvaniji, ili će Rusija staviti pred Belorusiju ponudu državnog saveza?
Obe opcije izazvale bi potrese na međunarodnoj sceni, vlast Svetlane Tihanovskaje može predstavljati pretnju po Rusiju zbog moguće reprize scenarija iz Ukrajine, što Zapadna Evropa priželjkuje, dok sa druge strane državni savez Rusije i Belorusije bi konačno potvrdio tezu da je Minsk samo produžena ruka Moskve. Jedno je sigurno, ukoliko se politička kriza u Belorusiji ne reši u skorije vreme, a zbog interesnog sukoba Brisela i Moskve, posledice te političke krize mogu zahvatiti čitavu Evropu.
Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih – “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.
Dimitrije Andrejić je diplomirani pravnik Pravnog fakulteta u Nišu, koosnivač i zastupnik Studentske asocijacije „MAAT“.