Danas se navršava 18 godina od ubistva Zorana Đinđića, prvog demokratsko izabranog premijera Srbije. Za dve godine koliko je bio na čelu Vlade Srbije urađeno je mnogo, i ovom prilikom podsećamo na postignute rezultate vlade koja je svojim radom podigla zemlju sa dna i izvukla iz desetogodišnjeg mraka.
Te 2000-te godine zemlja je bila u potpunoj međunarodnoj izolaciji. Od 2001. do 2003. godine posle povratka u Ujedinjene nacije, obnovljeno je članstvo u svim značajnim međunarodnim organizacijama, uključujući i međunarodne finansijske institucije (MMF, Svetska banka). Početkom aprila 2003, u vanrednom stanju, Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) je primljena i u Savet Evrope, što je bila potvrda reformi izvedenih u vreme Vlade Zorana Đinđića.
Prosečna plata je sa 35 evra u 2000-toj, porasla je do 164 evra u februaru 2003. godine.
Isplaćene su sve zaostale penzije, dečji dodaci i naknade za materijalno obezbeđenje porodice. Na dan preuzimanja dužnosti premijera, penzije zemljoradnicima su kasnile 36 meseci, dečji dodaci 24 meseca, a materijalno obezbeđenje porodice 26 meseci. „Klasične“ penzije su kasnile više od dva meseca.
Inflacija sa zatečenih 113 odsto oborena je na osam procenata do 2003. godine.
Otpisano je 70 odsto kamata građanima na dugove za struju. Za nekoliko meseci su potpuno ukinute restrikcije. Srbija je na početku njegovog mandata živela u polumraku.
Na donatorskoj konferenciji za SRJ prikupljeno je 1,28 milijardi dolara u junu 2001.
Odmah po preuzimanju Vlade smenjen je Radomir Marković, bivši načelnik Resora Državne bezbednosti. Uhapšen je Slobodan Milošević.
Uhapšeni su i Dragoljub Milanović (generalni direktor RTS), Radomir Marković (bivši šef DB), Branko Đurić (bivši šef beogradske policije), Milan Radonjić (šef beogradskog DB).
Obnovljeno je oko 800 kilometara puteva. Smanjene zbirne stope socijalnih doprinosa sa 105 na 71,8 odsto. Srpski budžet 2000. godine imao je samo 65 milijardi dinara. Posle reformi, budžet za 2003. godinu iznosio je već 261,5 milijardi dinara. Privredni rast u 2001. bio je 5,6 odsto, u 2002. godini 3,9 odsto. Stopa poreza na dobit smanjena sa 20 na 14 odsto. Stopa poreza na dohodak na prihode od samostalne delatnosti snižena na 14 odsto.
Ukinut je zloglasni Zakon o informisanju iz 1998. godine, kojim je bivši režim kažnjavao nezavisne medije. Isplaćeno je 11,5 miliona dinara simboličke odštete medijima.
Vlada je imenovala novi Upravni odbor RTS (mart 2001). Za predsednika je tada izabran režiser Dejan Mijač, za generalnog direktora RTS Aleksandar Crkvenjakov. Bojana Lekić postala je glavni urednik u oktobru 2001.
Ukinut je represivni Zakon u univerzitetu. Imenovani su novi dekani i rektori na univerzitetima u Srbiji uz saglasnost naučno-nastavnih veća.
Usvojen Zakon o vraćanju dela nadležnosti Autonomnoj pokrajini Vojvodini oduzetih tokom Miloševićeve vlasti.
2001. godine školska godina je, posle 10 godina, počela bez obustave nastave, uvedene su verska nastava i građansko vaspitanje. Plate prosvetnim radnicima povećane su sa 30 evra(2000) na 205 evra (2002). Zabeleženo je i drastično povećanje plata u pravosuđu. Prosečna plata u januaru 2001. bila je 170 evra a na kraju 2002. iznosila je 600 evra.
Počele su velike reforme školstva i pravosuđa. Dodeljeno prvih 1.000 stipendija za mlade talente iz cele zemlje.
Desio se i prvi susret jednog srpskog premijera i američkog predsednika Džordža Bušša u novembru 2001.
Međunarodni monetarni fond (MMF) je odobrio trogodišnji stand-by aranžman u iznosu od 829 miliona dolara (ključan za otpis duga prema Pariskom klubu poverilaca).
Pariski klub otpisao Jugoslaviji 66 odsto duga, što predstavlja najveći otpis duga jednoj zemlji u poslednjih 50 godina.
Potpisan Ugovor o prvoj tranši pomoći Evropske unije od 150,8 miliona evra. Evropska komisija dala 34,4 miliona evra pomoći Srbiji u 2001 godini.
Tokom 2001. potpuno je eliminisano crno tržište naftnih derivata. Tokom devedesetih gorivo u Srbiji se prodavalo na ulici.
Uređeno je i normalizovano tržište cigareta i zaustavljen masovni šverc, ukinute su sve izvozne kvote, koje su bile izvor korupcije za vreme režima Slobodana Miloševića.
Konsolidovani EPS i NIS. Rast poljoprivredne proizvodnje iznosio 25 odsto u 2001. godini. Otvoreni su prvi ipermarketi (Merkator i Veropulos).
Nastavljena je izgradnja Hrama Svetog Save, posle višedecenijske pauze. Postavljeno 49 zvona, a novembra 2002. godine organizovana donatorska večera na kojoj je prikupljeno 82 miliona dinara za završetak hrama.
Ukinuta je smrtna kazna, a za najteža krivična dela uvedena kazna od 40 godina.
Počelo je vraćanje „stare devizne štednje“.
Nakon ulaska združenih snaga bezbednosti vraćen suverenitet nad teritorijom Kopnene zone bezbednosti i stabilizovane opštine (Bujanovac, Preševo, Medveđa). Broj terorističkih napada pre ove operacije prosečno je mesečno iznosio 136. Do kraja 2002. godine situacija je potpuno smirena.
Formirane Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i Žandarmerija. Donet je zakon o borbi protiv organizovanog kriminala.“
Zauvek će se postavljati samo jedno pitanje: “Gde bi Srbija bila danas da je Zoran Đinđić živ?”.
Setimo se šta je rekao Đinđić nakon prvog pokušaja atentata na njega kod Beogradske Arene 21. februara 2003.
„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.“
Da li i kako sistem funkcioniše 18 godina kasnije, zaključite sami.
Izvor podataka: Reddit.com
Foto: Zoran Đinđić/Screenshot