subota, 24 jul

Avantura po „nepoznatoj zemlji“: Fosili životinja iz praistorije (II deo)

Avantura po „nepoznatoj zemlji“: Fosili životinja iz praistorije (II deo)

Neverovatno je koliko sve vrvi od života. Slatkim nektarom raznobojno planinsko cveće mami insekte na gozbu. Gde ima insekata, ima i gmizavaca, a uz njih idu i ptice i sisari. Sve funkcioniše kao švajcarski sat kada nema čoveka da „malo uredi stvari“.

Osetio sam da smo blizu. Prolazimo kroz tajni prolaz sačinjen od žbunova. Verujemo da se bajkovito otvara samo putnicima sa dobrim namerama i iskrenim srcem. Naglo se spuštamo, postaje osetno hladnije. Odjednom se iza „ćoška“ pojavljuje prerast. Da li usled neverovatne mimikrije i perfektne kamuflaže ili naše nesposobnosti da promovišemo lepote koje imamo, za ovaj kameni most visine 15 metara i 25 metara širine veoma mali broj ljudi zna. Izuzetno retki i malobrojni, ovi prirodni slavoluci predstavljaju čudo prirode i izuzetan mamac za ljubitelje prirode i avanture. Ali, ne samo da je nepoznata široj javnosti, već ova možda i najspektakularnija prerast u Srbiji čak nema ni ime?! Pa kad je već tako, onda ću ja da kumujem i krstim. Zvaćemo je prerast Sudvek. Zaista veličanstveno izgleda, sa nekoliko prozora i pećinskih rupa na tavanici (vigledi) i nekoliko prerasti naslonjenih i stopljenih jedna sa drugom. Za ovo pravo čudo prirode zaslužna je Kopajska reka koja ne prestaje da iznenađuje. Samo 20 metara od ulaska u pećinu ona pravi ponor Sudvek i nestaje sa lica Zemlje da bi se pojavila nešto kasnije u pećinskom sistemu Samar.

Foto: Zapali iz grada

Više turistički nego sportski dan zaokružujemo posetom bazenu u selu Popšica. Uz rashlađenje u kristalno čistoj vodi servira se i nesvakidašnji pogled na krovove kuća, okolne vrhove i ovce koje prolaze pored smaragdnog bazena.

Drugi dan bio je rezervisan za avanturističko istraživanje Niševačke klisure. Mnoštvo predivnih prirodnih varijeteta se nalazi na relativno malom prostoru, tako da avantura po ovoj „nepoznatoj zemlji“ može da zadovolji najrazličitije želje. Krećemo se nekadašnjim karavanskim putevima, a Neša sve to dodatno potkrepljuje interesantnim pričama o rimskim osmatračnicama i kulama. Dok smo brali majčinu dušicu i rtanjski čaj dotičemo se i Svrljiškog jevanđelja iz 1279. godine. Reč je o 11 preostalih pergamentnih strana koje su pronađene prilikom rekonstrukcije hrama Svete Petke. Evo opet miksa prirode i istorije.

Liniju klisure koju je izdubio Svrljiški Timok prati i pruga kao naša paralela na nekadašnje karavanske puteve koji su ovuda prolazili. Da bi se savladala ova prirodna prepreka potrebna su čak 32 tunela i 20-tak mostova, a neke je projektovao čuveni Milutin Milanković. U klisuri pored planinskog bilja može se uživati i susretu sa brojnim životinjama. Bilo je nekih pozera, a naleteli smo i na dve kune koje nisu želele neočešljane da se slikaju, pa su brzo šmugnule u rupu. Ni poskoci nisu bili za druženje, ali svakako obratite pažnju, jer ih ima dosta u klisuri.

Foto: Zapali iz grada

Iako ceo kraj obiluje izuzetnim vidikovcima i kadrovima koji su raj za ljubitelje fotografije samo sam razmišljao o kanjonu Belice. Uzbuđenje je na vrhuncu, jer najzad krećemo.

Ulazimo u predeo koji neodoljivo podseća na džunglu, osećamo da je sunce gore ali se grčevito bori sa gustom vegetacijom i ne može da prodre. Sve ukazuje da ovde nema slučajnih prolaznika, ovde zalaze samo iskonski ljubitelji prirode. Prelazimo Belicu nekoliko puta, savladavamo par stena i stižemo do dela gde se staza završava i gde počinje avantura u živopisnom kanjonu.

U rano proleće skupljaju se velike količine bujičnih voda. Kako ne može da prođe, u najužem delu kanjona voda počinje da se vrtloži i koristeći kamenje ispod sebe kao alat dubi stene i stvara prirodne okrugle kade. Ove izuzetno retke impresivne prirodne kreacije nazivaju se Kotlovi. Kanjon reke Belice je relativno mali, ali za njegovo savladavanje je potrebna obrnuto proporcijalna količina avanturističkog duha, spretnosti i otpornosti na hladnu vodu. Kanjon čini niz kotlova i virova koje smo morali preplivati, pregaziti ili savladati skakutanjem po kamenju, a svaki od njih je razgraničen od sledećeg manjim ili većim vodopadom uz koji smo morali da se uzveremo. Ni hladna voda ni zahtevne fizičke aktivnosti nisu mogle da odagnaju želju da vidimo lepotu koja se krije iza sledećeg ugla, a zaista ima kadrova koji su apsolutno očaravajući.

Foto: Zapali iz grada

Izlazak iz kanjona nije značio i kraj avanture. Uputili smo se na vrh, na litice gde su ostaci starog grada. Na početku smo se susreli sa nešto strmijim usponom, malo sipara i puno prelepih vidikovaca. Prosto je neverovatno kako iza svakog ugla se mogu naći zaostavštine drevnih vremena u vidu ostataka nekih građevina i/ili delova grnčarije starih 20-ak vekova, pa čak i fosili  životinja iz praistorije. Ipak, najzanimljivije tačke je postavila priroda – vertikalne stene koje smo morali savladati na putu do vrha. Nošeni znanjem da su jedine granice u životu one koje smo sami sebi postavili i da je uz pomoć dobre ekipe sve moguće, ove na izgled nepremostive prepreke postaju naša pobeda dana. Naravno, pobeda nad sobom, ne nad planinom! Pogled sa vrha začinjen sa meandrom Svrljiškog Timoka daje prelepu perspektivu na celu klisuru, Staru planinu, Ozren i ostale brojne vrhove.

Ostaje samo da svojim posetama učinite da ovaj izuzetni deo Srbije izgubi epitet nepoznat…

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *