Đorđe Marjanović: „Suđenje u medijima često se završi pre nego što počne u sudu“

Nakon završetka drugog svetskog rata, a zbog svih užasa koji su civilizaciju tada zatekli, čitav svet krenuo je u pravcu uspostavljanja sistema koji za svoj cilj treba da ima uspostavljanje država zasnovanih na principu vladavine prava.

Donošenje velikog broja konvencija pri organizaciji Ujedinjenih nacija ali i Savetu Evrope za svoj osnovni cilj ima garantovanje osnovnih ljudskih i manjinskih prava, zasnovanih na univerzalnim vrednostima. Međutim propisivanje bilo kakvih prava pa i onih najosnovnijih, bez garancije na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ostaje potpuno besmisleno. Upravo iz tog razloga jedan od osnovnih ali i najčešće povređenih članova Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jeste član 6, koji i garantuje pravo na pravično suđenje.

Teorije o podeli vlasti zasnovane su na tome da odvoje zakonodavnu i izvršnu vlast od pravosudne. Monteskje i Džon Lok bili su svesni da je za jedan uređen društveni sistem nezamislivo da isti organ donosi zakone, da ih izvršava i da procenjuje da li je on povređen. ,,Kad politika uđe u sud, pravda iz njega izlazi“. Sud kao organ odlučivanja o nečijim pravima i obavezama uspostavljen je mnogo pre ovih teorija a sa razvojem ustavnosti država a pre svega garancijom ljudskih prava sud je trebalo da postane subjekt garancije pravde.  Međutim pričati o pravosuđu kao nešto što  garantuje pravdu je iluzorno ukoliko ipak ne sagledamo sve ono što se u realnosti dešava kao i to da li se ipak u istom tom pravu kriju zamke za ostvarivanje pravde u sudskom sistemu.

Jedan od osnovnih problema svakako jeste pokušaj da se zakonodavna i izvršna vlast umešaju u rad pravosuđa. Deluje da određene norme ustava i zakona većine država to direktno omogućavaju a pre svega norme koje se odnose na postupak izbora sudija ali i centralizacije rada javnih tužilaštava.

Pored mešanja druge dve grane vlasti kroz pravne institute koji to omogućavaju, potrebno je govoriti i o faktičkoj nezavisnosti sudstva, a pre svega o velikom uticaju medija koji dovodi do toga da se pojedini instituti pre svega krivičnog prava potpuno zanemaruju. Pretpostavka nevinosti je nešto što se sa povećanim pritiskom javnosti kroz sredstva javnog informisanja veoma lako pretvara u pretpostavku krivice. Suđenje u meidjima se često završi pre nego što   počne u zgradi suda. Pored toga, pristup pravdi građanima često ostaje daleko i zbog neadekvatne pomoći koju dobijaju od stručnih lica.

Suđenje u razumnom roku predstavlja i faktički i pravni problem ne samo za građane već i za države koje moraju da plaćaju novčane nadoknade zbog povrede ove obaveze. Takođe potrebno je spomenuti i veoma čestu zloupotrebu prava koja se krije u pojedinim legalnim institutima procesnog krivičnog zakonodavstva kao što su posebne dokazne radnje. Tajno praćenje, snimanje, kontrola tekućeg računa, kontrolisana isporuka ili prikriveni islednik su sredstva koja pomažu borbi protiv organizovanog kriminala ali granica između ciljeva kriminalističko obaveštajne delatnosti i direktne povrede ličnih ustavom garantovanih prava je veoma tanka.

Priča o smetnjama za potpuno ostvarivanje pravde zahvaljujući pravosudnom sistemu ne bi bila kompletna kada ne bismo spomenuli i strah bilo da je on opravdan ili ne od neadekvatnog obavljanja dužnosti nosioca pravosudnog sistema a uzrokovanim brojnim faktorima kojima su danas mnogi nažalost podložni. Organizovani kriminal nije nešto što je potpuno odvojeno od pravosuđa, organizovanom kriminalu vrata nisu zatvorena nigde, pa ni u sudu. Međusobna povezanost kriminalnih grupa, aktivnih političkih subjekata ali i različitih pravosudnih funkcija nije nešto što je nemoguće zamisliti. Ovo pitanje aktuelno je u našoj široj javnosti ali pre svega u odnosima koji postoje između branioca i svojih klijenata gde se često upravo branioci ne tretiraju kao subjekti zaštiti prava i pravde ili pravnih interesa okrivljenih već upravo kao članovi kriminalnih grupa. Ne treba potpuno zanemariti ovu tezu ukoliko smo svesni činjenica da se veoma često dešava situacija da takvi klijenti po automatizmu uzimaju određene advokate. Nažalost poistovećivanje advokata sa svojim klijentima iz kriminalnih krugova često tragično završi a samim tim to deluje i veoma demotivišuće za neke nove advokate koji bi bili spremni ali i imali znanja da zaštite položaj nevino okrivljenih lica. Sa druge strane tužilaštva su često odvojena od mogućnosti da pokrenu postupak tamo gde za to zaista i postoji dovoljno dokaza.

Upravo je organizovani kriminal i povezanost političkih struktura koje imaju veoma često i monopol nad sredstvima javnog informisanja ali pre svega nad strukturama bezbednosti smetnja da tužilaštva svoj posao rade nezavisno. Samim tim u javnosti se gleda da će do krivičnog gonjenja neke ličnosti za neko delo doći tek onda kada dođe do smene zakonodavne i izvršne vlasti. Potrebno je da se društveni sistem promeni i da nosioci pravosudnih funkcija shvate da je njihova vlast ravnopravna kao i vlast druge dve, čak šta više njihova je i značajnija u pogledu mogućnosti da na brojne načine spreče uzurpiranje vlasti nosioca te druge dve grane.

Deluje da se zbog svih navedenih razloga poverenje građana u pravosudni sistem izgubilo a da se na sudstvo odavno ne gleda kao na granu vlasti. Međutim ne samo da je potrebno već je i moguće da do povratka poverenja u pravosudne institucije dođe veoma brzo. Kao i sve drugo, suverenitet je u narodu, narod je jedini subjekat odlučivanja i kao takav u njemu je i rešenje za ove probleme. Međutim i pored svih problema i dalje je pravdu jedino moguće ostvariti na sudu, zbog toga je potrebno da imamo i više razumevanja za sve poteškoće sa kojim se u radu sudski organi i suočavaju.

Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih –  “MAAT A.S.”” predstavljaju stavove autora   i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.