četvrtak, 26 novembar

Lazar Petrović: „Humanitarne krize nisu veliki izazov za baltičke države“

Lazar Petrović: „Humanitarne krize nisu veliki izazov za baltičke države“

Humanitarne krize definišu se kao: „Događaj ili niz događaja koji predstavljaju kritičnu pretnju za zdravlje, sigurnost ili dobrobit zajednice ili druge velike grupe ljudi, obično na širem području“, međutim iz perspektive baltičkih država one ne predstavljaju veliki izazov.

Vođen pomenutom definicijom, nedvosmisleno zaključujem da su trenutno pet najvećih žarišta humanitarnih kriza, i to počev od najvećeg: Jemen, Sirija, Libija, Irak i Avganistan. Humanitarne katastrofe prisutne u ovim područjima uvek imaju identičan uzrok – rat. Od početka ovog veka, ratove u svim ovim državama, a i na Bliskom Istoku generalno, karakterišu gotovo identična obeležja – neselektivni napadi na protivničke ciljeve, bombardovanje civilne infrastrukture, primena proizvoljnog pritvora, preduzimanje radnji u cilju prisilnog nestajanja, mučenja i zlostavljanja, seksualno iskorišćavanje žena i dece, izricanje protivzakonitih smrtnih kazni…

Lazar Petrović: „Teroristički napadi bombaša samoubica su uvek do detalja isplanirani“

Kao po pravilu, sva ova obeležja produkuju uvek stravične posledice po civilno stanovništvo. Samim tim, stepenovanje humanitarnih kriza današnjice može se najobjektivnije izvršiti ne na osnovu težine problema i posledica sa kojima se suočavaju građani konkretnih država, jer su ti problemi i posledice gotovo bez izuzetka identični, već na osnovu razmera koje te krize imaju u smislu broja ljudi koji su njima pogođeni. Najuočljiviji problemi sa kojima se građani Avganistana, Iraka, Libije, Sirije i pre svega Jemena suočavaju zbog ratnih sukoba u svojim državama su: nemogućnost pristupa zdravstvenoj zaštiti, ograničen pristup vodi i sanitarijama, opšta glad stanovništva, i neuhranjenost dece.

Prema podacima Amnesty International-a, i Human Rights Watch-a, više od 14 miliona ljudi pogođeno je ovim problemima u Jemenu, u Siriji, prema podacima iz 2018. oko šest miliona, a u Libiji oko tri. Samo u periodu od početka januara do kraja februara, iz pokrajne Idlib u Siriji, koja trenutno uz Jemen predstavlja najveće žarište potencijalnog egzodusa, moralo je da u susednu Tursku prebegne 700.000 ljudi, pre svega žena i dece.

Humanitarne krize, sa kojima se zbog neodgovornih i nedržavničkih poteza korumpiranih autoritarnih režima, civilno stanovništvo pomenutih država suočava, predstavlja sramotu savremenog sveta, u vezi koje postoji odgovornost celokupne međunarodne zajednice, koja prvo nije reagovala na vreme, a danas nije u stanju da interveniše i pomogne na valjan način.

Ipak, surova realnost sveta u kojem živimo, ne dozvoljava postavljanje prioriteta pojedinačnih država na osnovu saosećanja koje siguran sam, sve države Baltika osećaju prema narodu na Bliskom Istoku, već na osnovu suvog interesa koji mora da zaštiti sve one vitalne prioritete koji teže da očuvaju stabilnost svih, pa i državnih entiteta Baltika.

Naime, raseljeni iz država koje su najpogođenije humanitarnim krizama, nakon nužnog odlaska iz svojih zemalja, za cilj imaju stalno nastanjenje najčešće samo u pojedinim, ali na početku teškog puta, jasno određenim državama. U zavisnosti iz kojih ratom zahvaćenih područja, migranti dolaze, i njihovi prioriteti se razlikuju.  Međutim, svi ti prioriteti, imaju jednu zajedničku odliku – ,,baltičke države, nikada, ili gotovo nikada, nisu prioritet za stalno nastanjenje migranata koji dolaze sa ovih područja“.

Naime, izbeglice iz Sirije, pre svega pokrajne Idlib, žele da na prvom mestu prebegnu u Tursku, i u najvećem broju slučajeva tu i ostaju. Izbeglice iz Libije, preko Italije žele da dođu do Evropske unije, ali samim ulaskom u Italiju, mnogi od migranata žele da nastave život u Italiji. U slučaju Jemena, migranti retko idu dalje od Saudijske Arabije, a što se tiče Iraka i Avganistana, oni gotovo uvek, utočište nalaze u Iranu odnosno Pakistanu.

Kada se ovako postave stvari, jasno je da pretežni deo migranata utočište nalazi već u susednim državama. Oni koji to ne učine, put svakako, nastavljaju dalje ka državama članicama Evropske unije. Međutim, Baltičkim državama, iako članicama EU, migranti jako retko teže kao prostoru za svoje stalno nastanjenje. Razlozi za ovu pojavu su kako geografske, tako i ekonomske prirode. Naime, ukoliko se odluče da svoj život nastave u nekoj od država članica EU, migranti biraju pre svega Nemačku, Francusku, Švedsku i Austriju, i to zbog standarda i zvanične migrantske politike koju ove države sprovode, ali i zbog činjenice, da su gore pomenute države, geografski bliže u odnosu na države Baltika. Samim tim, zaključak je da iako humanitarne krize širom sveta predstavljaju aktuelnu problematiku savremenih međunarodnih odnosa i NATO bi kao savez koji indirektno radi na unapređenju demokratije trebalo da se pozabavi ovim problemom, zemlje Baltika, nažalost imaju drugačije prioritete.

Zbog značajno veće potrebe da svoje interese, potencijalno ugrožene posledicama nove geopolitičke stvarnosti, zaštite, baltičke države moraće da od Alijanse zahtevaju seriju kontinuiranih i pre svega staloženih akcija, kako bi one u saradnji sa Paktom, bile spremne da se odbrane od eventualnih napada.

Nastaviće se…  

Tekstovi objavljeni u rubrici “Glas mladih –  ‘MAAT A.S.’” predstavljaju stavove autora tekstova i ne mogu se smatrati stavom Media Start Info portala.

Foto: Mosul/Youtube/Screenshot

Komentari

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *